Само глуп, безобразан или за то плаћен може да не види силне резултате председника Вучића, економски препород, потпуну дипломатску ренесансу и уздизање целокупне друштвене климе на знатно виши ниво него што су то и окорели оптимисти очекивали. Најчешће тај дежури критичар испуњава сва три критеријума: и глуп и безобразан и плаћен.
Само ситни полтрон, још ситнији интересџија и човек без кичме може тврдити да је све савршено и да у потезима председника Вучића нема грешака, пропуста и киксева. Најчешће тај дежурни аплаудер испуњава сва три критеријума: и полтрон, и интересџија и човек који колена користи чешће него стопала.
Између се налази велика већина грађана Србије, свесни да тренутно не постоји бољи од онога који је на челу државе, али да најбољи од понуђених сигурно може боље.У том духу и треба тумачити колумну Владимира Ђукановића, која је заталасала јавност, а у којој сеистиче да су данас дискриминисани чланови СНС-а понајвише, односно да ова странка има формалну, али не суштинску власт.
Не бих се, међутим, у потпуности сложио са Ђуком: највише су дискриминисани они који су гласали за владајућу опцију и гласаће опет (јер боље нема) или макар неће гласати за оне који су нам украли дванаест година. Или да поједноставим, што би рекао један од бројних ми биртијашких побратима и сабораца, „брате, ја сам оног Ђурдевдана изашао на биралиште да ови оду, и тај део је испуњен. Али нисам вала гласао да се врате стари лопови у новим дресовима, па да буде као у оном Чворовићевом случају, да опраштамо жутом брату Ђури што нас тукао“.
И, заиста, ако реално погледамо, у Србији можда имамо и јединствен случај у свету, да су бивши боље позиционирани од садашњих; да садашњи могу постати бивши, а бивши ће увек бити садашњи; да су уништитељи изгубили изборе, али не и позиције; да власт има већину, али не и моћ; да су жути кандидати за лустрацију постали кандидати за лустраторе; да су фотеље само декор, а одлуке се и даље доносе из салонских станова жуте тајкунске елите.
И заиста нисмо гласали да ЛСВ буде део власти. Никако. Заправо, потпуно супротно.
Нисмо гласали да држава финасира Динка Грухоњића да би он рушио ту државу. Још мање да буде део комисија. Гласали смо да се не пита. Или још боље, да буде испитиван.
Нисмо гласали да Оља Б паметује, а власт као дрхти. Гласали смо да се одмара у пензији.
Нисмо гласали да прете вешањима, силовањима, туку новинарке, а ми ћутимо. Ћутали смо им 12 година, док су тукли и хапсили кога су стигли.
Нисмо гласали да праве талачке кризе у ректорату, а да се то назива аутономијом. Гласали смо за правну државу. Овај случај показао је да нема ниједне од те две компоненте: ни правне ни државе, до те мере да сам размишљао запосести ВИП док ми не опрости рачун за телефон, уз посредство ћутања власти.
Нисмо гласали да Двери буду у парламетну иако су испод цензуса, јер Скот тако каже. Гласали смо да нас више никада не краду: крали су нас преко деценије.
Kоначно, нисмо гласали да старе њушке парадирају у новим дресовима, рачунајући на колективни заборав. То смо већ имали ‘45-те , када су се оне капе са „У“ мењале за „ослободилачке“ и пуј пике, не важи оно што је било.
Нисмо гласали да они и даље користе тужилаштва, судове, полицију као приватну прћију, а не државне институције.
За Вучића се може свашта рећи, али се не може рећи да је глуп. За Вучића се може свашта рећи, али се не може да рећи да није свестан овога и да му то не смета. За Вучића се може свашта рећи, али се не може рећи да не жели добро својој земљи и њеним грађанима.
Зашто онда ово допушта?
Ситуација је, бојим се, веома јасна. А, да би је схватили, морамо се вратити на почетак текста и консултовати да Ђука није у праву: најдискриминисанији човек у Србији јесте Александар Вучић.
Са леве стране, чекић: ови плаћени, безобразни и глупи, али алави и навикнути на власт и привилегије, навикнути да се питају уз гурање амбасаде. Ојачани корисним идиотима којима, ето, ништа не ваља, иако пуно тога ваља. Жртвама Н1 и сличне пропаганде. Са десне стране, наковањ: ови без кичме, полтрони, оковани ситним интересима, који живе од „Ацо, Србине“, убеђени да тако треба и тако може. Ојачани прорачунатим жутим прелетачима, који лактовима у ребра старим борцима крче свој пут, ка тањиру, не задовољавајући се мрвицама. А, Вучић у средини, са пар лојалних људи, пар способних људи, усамљен, свестан да је све, али баш све на њему и његовим леђима. Kорака успореног теговима од разних притисака, са ножевима и у леђима и грудима, везаних руку. Хрли он напред, није спорно, и види се, али не може се у битку без озбиљне армије, нарочито када пола твојих трупа ради или би радило за непријатеља.
Зато су избори битни.
Чуј, битни, пресудни за Србију.
И они су, као и већина ствари у нашем политичком животу, парадокс. Зна Вучић да ће почистити смешну опозицију, бојктовала она или не, јер је народ уз њега и резултате. Али, сада му треба већа подршка него икада: јер мора почистити своје двориште, уљезе, кртице, крпеље и паразите из њега. Покосити коров. Само тако можемо напред.
Kолико год они то хтели, неће упети да му намакну вешала. Питање је хоћемо ли ми успети да му одвежемо руке. Што би рекао Чедомир, од нас зависи.
Т. Ловрековић
