Јединство, браћо!
Два лоша, убише Милоша, каже народна пословица. Шта је једино горе од два лоша, следио би логичан наставак? Четири добра, који се не понашају тако – загледана у слабе тачке у леђима сабораца, уместо у грудима непријатеља, више жељни погибије оног у рову до себе, него оног у рову прекопута, несрећнији ако њихов успе него ако туђ пропадне. Ако мислите да је то имагинарна прича, грешите – дешава се, гледамо је и трпимо и то дуго.
Ако треба рећи да је Србин смеће, двојица са те стране ће прекинути међусобну тучу, покрити пудером маснице, обрисати крв и запевати у тандему, загрљени. Ако треба признати да је Србин поштен, али угрожен, двојица са те стране ће прекинути кафанско весеље и изударати се флашама у главу, да би се знало ко то каже гласније и исправније и чије је право да то изговори.
Горка истина која се не изговара: од свих пропаганди, Сороша, домаћих издајника и педера, осиромашеног уранијума и пројектила, већу штету нам је нанела неслога и несаборно деловање оних који су на нашој страни. Могу да пуштају бомбе, да поплављују мигрантима, да нас економски стискају, да нам испирају главе, патриоте ће одмах деловати – скоро одмах, само прво да се извади метар, да се види коме је од њих највећи. А, то мерење траје безмало три деценије – деловања нема. Готово нема.
Да би видео колико вредиш, не треба ти метар – најлакше то измере непријатељи, а покажу по томе колико те пљују. Ретко ко је пљуван као Миша Вацић. Делом зато што стварно ради, а делом јер, бојим се, троши гласне жице узалуд позивајући на јединство. Не да газдује, не да уцењује, већ да буде један од једнаких у нашем рову.
Већина, на његове апеле, вади тај метар из џепа. А, више немамо времена за то. И зато је за мене једноставно: свако ко не прихвати тај позив, није исти као Наташа Кандић. Гори је и штетнији од ње, па макар 24 сата дневно о српству причао.
Томо Ловрековић