Можда сам ја стварно искључив или романтично наиван, али заиста не могу да разумем:
Како неко међу нама ко себе не сматра православним хришћанином (а само зато „што је Србин“) може да сматра подвиг Светог Кнеза Лазара као „свој“ и да, тек онако, из његове жртве за Царство Небеско по свом нахођењу искључи хришћанску димензију – дакле, све оно због чега је он, у ствари, живео, борио се и мученички славно погинуо?
Како је то могуће?
И зашто га, тог нашег обезбоженог сународника, овај (и, по њему, тобоже „задивљујући“) пример косовских витезова – све од реда и без изузетка: бораца за веру – не инспирише да се и сам крсти и затим почне да живи као и они (по њиховом примеру)?
Како је могуће да неко стварно и искрено мисли да разуме сав смисао Косова и Метохије као „српске Свете Земље“ (свете, пре свега, због моштију знаних и незнаних, утиснутих у њу, као у симболички и, не мање, реални овоземаљски, географски „кивот“ са обоженим посмртним остацима најбољих међу нашим прецима) ако није православан? Како то успева, где налази, овакав, евентуално, „православни симпатизер“ у себи дубоки смисао тих моштију, икона и фресака (и оних које побожно целивамо и њиховим молитвама се надамо)?
Како савладава страх од смрти онај ко мисли да после ње долази ништавило и вечни мрак?
На који начин он, такав, оправдава пред собом и својим најмилијима идеју родољубиве жртве за идеале веће од живота самог?
Како одговара и себи и другима на питање смисла овако велике жртве, уколико иза смрти нема ничега?
Какав је то чудни мазохиста и крвави лакрдијаш, лишен живе вере у васкрсење и Васкрслог?
Како онај ко каже (и мисли) да верује у Бога објашњава своје несхватљиво сваконедељно излежавање у топлој постељи и вечно понављани неодлазак на место где га узалуд призивају црквена звона и његови у храму присутни, истоверни сународници (заједно са свим прецима, анђелима, Богородицом и самим Христом)?
Шта га то спречава да оде тамо где се, сваке недеље и празника, држи духовна стража за спас читаве наше нације (па и њега и свих његових)?
Зашто многи који се уписују као „православни“ и тиме добровољно исповедају веру у Оног што ће судити и живима и мртвима (и чијем Царству неће бити краја) не воде своју децу у Божији храм?
Зар не осећају страх пред извесном могућношћу да та деца, зато, цркву никада и не доживе као свој прави дом? И зар не разумеју ризик у који тако улазе, у своје и њихово име?
Зашто се у невољи крсте и дижу руке у очају пред Богом они који се у Њега иначе (пре и после невоље) не уздају, Њега не прослављају, Њему славу и благодарење и поклоњење не узносе? Они што не љубе красоту дома Божијег, а траже спасење и благослов од домаћина истог оног места са кога тако редовно и упорно одсуствују…
Чему све то пренемагање, а без искрености у обраћање Ономе Ко за њих постоји изгледа само у функцији „хитне помоћи“ или „спаса у задњи час“ (да би се, након кратке узбуне, све затим, најчешће, незахвално и погубно вратило у ранију, обесмишљену и обезбожену колотечину)?
Како неко ко каже да верује у Бога и да је Србин може да са (тобожњим?) поштовањем гледа „анђеоски образ“ наших монаха и монахиња у вечној, заветној црнини и духовној униформи – а да га то не потакне на макар хиљаду пута мањи подвиг одласка на литургију (мањи, али, ипак, ПОДВИГ)?
Зар ови наши елитни духовни представници и (даноноћни) молитвени заступници пред Богом не заслужују макар толики одзив са наше стране? Или су то неки залудници што се добровољно – а „ни због чега“ (?) – одрекоше свог имена, потомства и свега оног из чега су замонашењем заувек изашли?!
У чему је тајна овакве бесрамне равнодушности према оваквој жртви сигурно најбољих међу нама, приношеној спремно и без прекида већ вековима?
Како неко може да из примера Светих Ратника и Мученика нашег рода издвоји и ишчупа њихову веру (да би их уподобио себи), мислећи да су, онда, то и даље ти исти јунаци српске Отаџбине и наше православне вере?
Може ли се разумети окупљање Карађорђевих јунака око дрвеног крстића на заклетви, или око кнез-Милошевог крсташ-барјака ако заборавимо на дубоки смисао ових устаничких сабора (увек: за крст часни и слободу златну)?
Шта нам заиста значе величанствени примери Светог Дечака и Светог Старца из историје нашег рода: ђакона Авакума или Вукашина Јасеновачког, ако ни трунку њихове вере немамо и измичемо се лагодно и кукавички из онога за шта су они положили своје животе (пролазећи, ка светлости и незабораву, кроз незамисливе тунеле бола)?
Зашто тако неозбиљно и неодговорно (као ниједан народ на свету и у историји) лутамо кроз живот, као гуске у магли, лажући себе о томе ко смо и какви смо заиста? Терајући тако Вечног Васпитача да нас, по допуштењу и за наук, увек изнова пушта кроз страшну шибу и неописива страдања, не би ли се (макар на тај начин) дозвали памети.
У чему је наш проблем и онаква лакоћа окупљања у кафани (кафићу, како год) и лудачког уживања у бесконачној и јаловој „политичкој причи“, а тако тврдоглавог избегавања оног малецног напора и сасвим једноставног подвига макар повременог одласка у цркву, исповедања (пред Богом, а у присуству свештеника) и причешћивања?
Могао бих овако, нажалост, у недоглед. Али, мислим и да је оволико сасвим довољно (за оне што умеју и да чују речи које читају)…
Завршићу у нади да ће, ускоро, све бити много, много боље и да ћемо ипак некако, заједнички наћи одговоре на сва овде постављена питања.
P. S.
Господе, спаси народ свој многогрешни и благослови наслеђе своје, чувај пуноћу Цркве своје, прослави божанском силом својом и не остави нас који се у Тебе надамо!
Јер сваки добри дар и сваки савшени поклон одозго је, силази од Тебе, Оца Светлости. И Теби славу и благодарење и поклоњење узносимо, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова.
Амин!
