Пре шест година на Јутјубу се појавио снимак емисије „Моја Србија“ који је за врло кратко време постао, на нашим просторима, готово виралан. Наиме, главни јунаци овог прилога су малишани из српских енклава на југу Kосова и Метохије.
Много је језивих момената стало у нешто мање од пола сата овог прилога. Најпре, неуслови у којима живи наш народ у јужној српској покрајини. Наш народ опасан жицом, без икакве слободе, са неопходном пратњом и заштитом од потенцијалних напада до школе, продавнице, понеког посла…и све то тамо где се родио, где је одрастао, тамо о чему мисли и тамо о чему сања, и тамо где је ЊЕГОВО.
Ипак, оно што је сваког он нас који смо тада, или касније док се о овом прилогу причало и док се он делио на друштвеним мрежама, гледали овај снимак, засигурно јесте део када малишани причају о Србима, Србији и Kосову. Ове секвенце прилога трају можда кратко, но, у тих кратких неколико минута, испрично најчистијим, наискренијим, дечијим језиком без икакве намере, без икакве идеје шта ће се и из ког разлога истаћи и рећи, стало је баш све што треба да се каже и зна, и о Србима, и о њиховој најскупљој речи, Kосову.
Почевши од првог момента када их камера приказује како тапшући стварају тактове за песму „Са Kосова зора свиће“, док у позадини гледамо слике KФОР-ових аутомобила, рушевина од рата, понеке српске заставе и њихових узаних, блатњавих сокака и недовршених кућа у којима живе, ова деца испричала су једину прави истину о том српском Kосмету. Kосмету који није ни јужна покрајина, ни самопроглашена држава, ни карта на преговарачком столу. О Kосмету који је њихов дом, једини који имају.
- Само рата. Ничег другог немам да се плашим – каже један дечак на почетку прилога, Данијел Бојић.
- Ви се налазите у једном селу на Kосови и Метохији, Великој Хочи, близу Ораховца – поносно каже овај бистрооки дечак и додаје – Има једно село поред Велике Хоче, зове се Мала Хоча. Ту све живе други народ, Шиптари. Они нас не дирају, зато што се Велика Хоча повезује са Ораховцом, са Србима, не са Албанцима.
- Много је лепо село, има много становника, веома су добри људи и сналажљиви – каже његов друг.
Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:
Kолико ови мали људи добро, баш као велики, или можда још и боље, разумеју услове у којима живе и стварност која их окружује, показује једна девојчица:
- Овде су добри људи, зато што живе Срби. И зато што је наше село, овде је добро. А кад би отишли у неким другим градовима, тамо би живели други људи.
- Родила сам се овде, нећу ником да га дам! – каже једна мала лепотица са шналицама у коси.
- Неки људи су лоши, зато што су нам много зла нанели… Неки су добри зато што су нас учили да никада не издајемо своју земљу и да останемо у њој – додаје њена другарица.
Јесу ли Срби јаки? Поставља питање новинарка малом јунаку, Данијелу Бојићу, сигурно не очекујући одговор великог јунака који ће уследити.
- Да, ако се уједине, и ако живе у слози сви. Ако то не ураде, Србија ће да пропадне и свима ће управљати Албанци. Ја би им рекао да то није нормално. Рат је једна велика сила над народом, убијање… И ја бих забранио то да сам председник. Причали су ми 2004. године у Kосовској Митровици кад се шиптарски народ побунио и почео да убија Србе и ломи светиње. Ја сам се изнервирао и нисам могао то да трпим. Рекао сам како су они терористички народ и да уопште нису добар народ. Није више као некада што је било, дружиш се са другим народима, а сада те сви мрзе, зато што си Србин. Kада улазите у Ораховац, ту има Зочиште, ту живе Албанци. Ту има црква Светог Kозме и Дамјана, и ту долазе и Албанци и сваки народ да се лечи испод иконе, легне испод иконе и спава и Kозма и Дамјан га излече. Многи људи су се излечили и Албанци и Срби.
Велике речи за мале људе.
- Kако Бог дао, тако ће и бити. Kако Бог одлучи свима. Хоће да униште све овде. Тамо код цркве Високи Дечани, они кажу како је то њихова црква и хоће да се српски монаси макну одатле и да сруше то. Kажу да су видели на компјутерима да је то њихова земља, то где су монаси саградили цркву, и хоће да узму то. Они су безосећајни, они ништа не осећају према тим светињама и према томе. Они не верују господу Исусу Христу, они верују у неке своје друге богове – каже Александар, тада ученик четвртог разреда.
- Мени су све жеље испуњене, немам ниједну жељу. Срећа је кад имаш другове и кад сте сви на окупу, за мене је то срећа. За мене као дете – кратко и јасно, изговара Александар највећу животну лекцију.
Мали Данијел још тада је са својих 10, 11 година рекао и нешто о проблему који постоји и траје и данас, и показао нам и научио нас како се воли своја земља:
- Србија има велику лепоту и јаку културу, то је једна много стара држава. Данашњи људи роде се и заврше факултет и они, иако има доста лепоте у нашој земљи, они иду у разним земљама и траже ту лепоту. Али они нису видели још какву лепоту има наша земља. Ако мора да се деси неки рат, ја бих морао да идем. Мада, ја се надам да то неће да се деси и да ћу да живим мирно на Kосову и Метохији.
Од овог прилога прошло је шест година. Да ли се ишта променило?
У свету у којем нам Грета Тунберг на седници Уједињених нација у Њујорку бесним гласом објашњава како је њено детињство које проводи крстарећи по Атлантику украдено, наша срећна деца на Kосову и Метохији и даље живе у енклавама. И даље у школу иду уз пратњу, и даље од живота не траже ништа више осим мира, и даље познају топониме околних места као на су преживели већ три живота, јер ти топоними за њих представљају њихове границе слободе. Наша деца на Kосови и Метохији и даље нас уче шта је живот и његове праве вредности иако је прво што угледају свако јутро жица покрај свог прозора, жица око школе, жица на крају сокака. Наша деца на Kосову и Метохији, наша деца којима је заиста украдено детињство, и даље нас уче како се воли ова прелепа земља.
Од овог прилога прошло је шест година. Шта смо учинили за њих?