Има неке правде у томе када се политичар који је био најгласнији у измишљању афера у Србији нађе усред међународног корупционашког скандала. То се догодило Вуку Јеремићу када су, у новембру прошле године у САД, ухапшени финансијери његове невладине организације, бивши министар полиције Хонгконга и азијски тајкун Патрик Хо заједно са Шеиком Гадиом, бившим шефом дипломатије Сенегала, под оптужбама за прање новца и давање милионског мита. Било је потребно пола године да српска јавност сазна за овај скандал.
Али, ту није крај Јеремићевим невољама. У Кини је недавно ухапшен кинески тајкун Ји Јијанминг, власник компаније „Чајна енерџи”, због проневере 38 милиона долара државних пара. Вук Јеремић је, према сопственом признању, примао новац од ове компаније за консултантске услуге. Истрагом о корупционашкој афери у САД обухваћен је и Емилио Лозоја, Јеремићев колега са Харварда, који је председник нафтне компаније „Пемекс” из Мексика.
Док читате ову колумну, Патрик Хо ће давати исказ пред судом у Чикагу. То ће бити прилика да објасни како је под сумњивим околностима 2013. године уплатио на рачун Јеремићеве невладине организације 5,3 милиона евра и да ли су његова „предавања” о борби против корупције (!?), која су одржавана у Београду, била само параван за правдање ових уплата. Тим парама су се очигледно финансирале Јеремићеве политичке активности у Србији, супротно законима који регулишу како се финансирају политичке кампање. У истрагу су укључене и Уједињене нације, с обзиром на то да је Јеремић користио своје место председавајућег Генералне скупштине за развој бизниса својих пријатеља.
Тако је у марту 2013. године, у време када је Јеремић био председавајући Генералне скупштине УН, у Хонгконгу одржан састанак на коме су били Емилио Лозоја и Патрик Хо. Према наводима независне медијске мреже Антидот, на том састанку је постигнут договор о улагању приватне кинеске компаније у нафтна истраживања у Мексику. Не зна се каква је Јеремићева улога, тада функционера УН, била у таквом приватном пословном договору, али је јасно да после поновљеног састанка у јуну у Мексику, Јеремићева организација ЦИРСД и његове компаније почињу да добијају милионске уплате. Како је Јеремић у време када се то дешавало био функционер Уједињених нација, дужан је да јавности, српској и светској, пружи објашњење о консултантским услугама које је обављао и пореклу новца на његовом рачуну. Зато и не чуди изјава представника Уједињених нација да ће светска организација „учествовати у истрази”.
Буде ли се утврдило да је Јеремић функцију председавајућег Генералне скупштине Уједињених нација користио за посредовање у приватном пословима биће то брука, не само за Јеремића, већ и за светску организацију. Али, какве везе овај међународни корупционашки скандал има са Србијом?
Србија је финансирала Јеремићево председавање Генералној скупштини Уједињених нација. Влада Србије, којој је председавао тада одлазећи премијер Мирко Цветковић, одобрила је у јулу 2012. године буџет од 2,9 милиона долара за финансирање Јеремића и његове канцеларије у Њујорку само за ту годину. Јеремић је тражио више од седам милиона долара. Тада је актуелни градоначелник Београда и Јеремићев партијски друг из Демократске странке Драган Ђилас ову одлуку владе назвао срамотном и оптужио га да је само за трошкове изнајмљивања стана у Њујорку предвидео 15.000 долара месечно!? Јеремић је тада оптужио Ђиласа за демагогију. Данас Јеремић и Ђилас блиско сарађују. Али тај однос „узимала – давала” је њихов проблем. Србија је у обавези да истражи шта је радио функционер Уједињених нација чији је боравак на тој функцији финансирала. Оваквим понашањем Јеремић није обрукао само Уједињене нације већ и Србију у чије име је председавао Генералној скупштини.
По одласку са функције председавајућег Генералне скупштине и после неуспелог покушаја да постане генерални секретар светске организације, Јеремић се вратио у Србију како би почео нову, опозициону, политичку каријеру. Ту налазимо одговор на питање како овај међународни скандал утиче на политичку сцену Србије. Уплате на рачун његове невладине организације се настављају, а Јеремић лукаво користи недостатке закона који регулише финансирање политичких кампања, јер тај новац не мора да пријави. Да га је ипак користио у кампањи јасно је ако се зна да је само за кампању за избор председника Републике Србије потрошио, према проценама аналитичара, преко седам милиона евра.
На тим изборима Јеремић је освојио 5,66 одсто или 206.576 гласова, односно скоро четири одсто и 140.000 гласова мање од Белог Прелетачевића, који је на изборе изашао без уложеног новца. На недавно завршеним београдским изборима, нови пријатељи на политичкој сцени Србије, Јеремић и Ђилас, доживели су дебакл. Чињеница да је Јеремић два пута доживео политички бродолом на изборима само је његов проблем, али одговор на питање, да ли је новац из међународног корупционашког скандала, који је уплаћиван на Јеремићеве рачуне, коришћен како би се променила воља бирача у Србији, проблем је нашег друштва. На то питање ће Јеремић морати да одговори, као што ће морати да објасни како је функцију у Уједињеним нацијама користио за прављење сумњивих пословних договора.
