Рубена Ишхањана сам упознао на књижевном фестивалу „Точка сборки“ који је 2016. године одржан на Криму, у Севастопољу. Упознао сам га као озбиљног, суптилног и образованог човека несклоног јефтиним заносима и групашењу, па ме је тим више занимало шта он има да каже о актуелним догађајима између Јерменије и Азербејџана.
Рубен Ишхањан (1986) је јерменски писац, преводилац, новинар и издавач, генерални директор издавачке куће „Оракул“, координатор Међународног форума преводилаца и издавача земаља Заједнице независних држава и Балтика и уредник њиховог сајта.
Који су, по Вашем мишљењу, основни узроци текућих сукоба у Нагорно-Карабаху (Арцаху)?
Ја нисам политичар, али мислим да људи из културе не би смели да остану неми у овим данима. Мој одговор неће бити одговор политиколога, већ некога ко се бави културом. Пре свега се ради о томе да је Турска одлучила да преко Азербејџана спроведе своје интересе у нашем региону, са само једним циљем – стварањем Велике Турске (Великог Турана). Догодило се да је по свом географском положају Јерменија једна од земаља која се противи остварењу тог циља.
Турска не ратује директно са Јерменијом, пре свега зато што постоји фактор одвраћања у виду чланства Јерменије у ОДКБ и руских база које штите нашу територију. Арцах је непризната република, али преговори имају смисла само ако светски лидери за преговарачки сто позову обе стране. Иако разумем сву сложеност геополитичке проблематике, убеђен сам да светски лидери неће остати равнодушни.
На свом Фејсбук профилу сте цитирали речи Мартина Лутера Кинга: „Када се све заврши, нећемо више памтити речи наших непријатеља, већ ћутање пријатеља“. Шта сте и кога при томе имали на уму?
То сам написао поделивши фотографију војника који у рукама држи малог дечака. То је у првом реду било упућено мојим пријатељима у иностранству, који у овом тренутку више воле да пишу о загађеној води на Камчатки и угроженим морским животињама.
Та еколошка катастрофа је без сумње страшна, али говорити о њој а прећуткивати хуманитарну катастрофу која се управо догађа на нашим границама, за мене је једнако равнодушности. А како је говорио Бернард Шо: „Највећи грех у односу према ближњем није мржња већ равнодушност, што је врхунац нечовечности“.
Написали сте, такође, да сте спремни да пођете у рат и, ако треба, да погинете. Шта за Јермене и вас лично значи Нагорно-Карабах (Арцах)?
Написао сам: „Спреман сам да ратујем до победе, чак иако је цена живот“. Та формулација се веома разликује од онога што сте навели у питању. Како је рекла позната телевизијска глумица и истинска Јерменка Сати Спивакова: „Јерменија и Арцах – то су два дела истог срца“.
За мене лично Арцах, као и Јерменија, представља домовину. Мој отац се родио у селу Гиши у Мартунинском рејону. Моји родитељи су из Степанакерта, где и даље живе моји рођаци. Сваке године сам са оцем путовао у Арцах. Наравно да сам спреман да ратујем за своју домовину. Како би и могло другачије?
Иако не знају много о јерменској култури и историји, Срби осећају блискост са јерменским народом, пре свега због огромних страдања која су оба народа доживела у историји. Колико су страдања утицала на формирање јерменског идентитета?
У Јерменији знамо за неке од познатих српских уметника – Милорада Павића, Горана Петровића, Емира Кустурицу, Горана Бреговића. Имамо и песника и преводиоца Бабкена Симоњана који се још од 1975. године бави јерменско-српским књижевним и културним везама. Али, у праву сте – јерменско-српских културних пројеката је мало, а мислим да би се, када наступи мир, тиме требало позабавити.
Поводом вашег питања о страдањима и о јединству, не мислим да је страдање оно што нас је ујединило као Јермене, чак сматрам да би требало да се ослободимо става да су Јермени многострадални народ. Нас је повезао јерменски дух, и он је непобедив.
Каква у ваша предвиђања поводом даљег развоја догађаја у Нагорно-Карабаху (Арцаху)?
У току је сукоб геополитичких интереса више земаља. Свака се труди да оствари своје циљеве. А ја не да верујем или да се надам, него знам да ће Јерменија сигурно победити и да ће Арцах постати међународно призната држава.
Аутор: Владимир Коларић
