Данило Тешић (38), снајпериста из Београда, који је 1999. са свега 19 година био учесник драматичних борби на српској граници са Aлбанијом и сведок људске кланице у биткама од Суве Реке до Јуника, открива како је по директиви бивших режима постао политички осуђеник за ратни злочин.

У језивој исповести за „Aло!”, Тешић каже да је 16 месеци без прекида одолевао албанским терористима и НAТО бомбама, био у епицентру зрачења касетних бомби и зарадио карцином јетре, а после свега доживео да му његова војска и држава суде за ратни злочин.

Пресудом Војног суда у Нишу, после 17 година суђења, три оборене пресуде и неколико промена судских већа, Данило Тешић је пре два месеца осуђен на две и по године, снајпериста Мишел Сереги на две, њихов командир вода Раде Радојевић на три, док је мајор Златан Манчић добио 14 година затвора због наводног убиства два цивила, браће Мифтара и Селмана Темаја 1999. године у селу Кушнин, на Косову, чије породице и данас држе пекаре у центру Ниша.

Према пресуди, снајперисти су им пуцали у потиљак из непосредне близине из аутоматских пушака, а потом спалили лешеве.

– Знам да сам политички осуђеник! Демократе, које су 2001. биле на власти, дале су директиву судовима да казне што више Срба и стрпају их у затвор, само да би се додвориле Западу. Процес ме је уништио психички и финансијски и тотално угрозио егзистенцију породице! Имам жену и ћерке од 21 и девет година, а због овог нико неће да ме запосли! Пасош не могу да добијем већ 19 година, јер се води да сам ратни злочинац! Казну од две и по године могу да одробијам на левој руци, није проблем, али зашто неко не преиспита пресуду која је донета преко колена? – огорчено каже Тешић.

На наше питање како су се браћа Темај обрела у селу априла 1999, Тешић каже да су наводно чували своје куће, али да их је НAТО све чешће гађао, због чега су посумњали да они одају српске локације ОВК и синовима у Aлбанији.

– Војна полиција их је привела и саслушавала и наређено је да напусте село. Мишел Сереги и ја смо добили задатак да их испратимо до изласка из села, да их неко не нападне ка путу за Призрен. Поступак је почео када су њихове породице Црвеном крсту пријавиле нестанак. Један сведок, Aлбанац, потврдио је да је браћу видео у Призрену 7. априла 1999. дан-два пошто су, према пресуди, наводно убијени! Четири године после нестанка, нађен је део кичменог стуба и део лобање, а ДНК анализа је потврдила да је, наводно, реч о Мифтару, иако није утврђено да ли на лобањи постоји траг од метка и да ли по старости припада његовом оцу. Иронија је да наш суд није поверовао војном безбедњаку Момиру Стојановићу и генералу Божидару Делићу, већ Aлбанцима! Има индиција да су браћа још жива, јер њихове породице држе пекаре у центру Ниша – каже Тешић и апелује на надлежне да преиспитају спорну одлуку суда и сперу љагу са српских војника.

Тела скупљао у ћебад

Тешић каже да на Косову никада није ископао ров јер се није плашио борбе, као и да држи рекорд од 48 ноћи заредом проведених у заседи, али да има ноћне море због раскомаданих тела другова, које је скупљао у ћебе када су разнети бомбама.

– Нашао сам њихове угљенисане главе, спаљене трупове и црева… Са дрвећа сам скидао откинуте ноге и руке, а са тракторских гума откинуте прсте… Нисам могао да препознам ко је ко. Породицама су послати у завареним лименим сандуцима са наредбом да их не отварају – прича Тешић са кнедлом у грлу и црвених и сузних очију.