„Четници су на мостовима на Дрини клали једног по једног, по стотине и хиљаде жицом повезаних Муслимана – људи, жена и ђеце“
Револуционар и комуниста, а касније први дисидент Југославије, Милован Ђилас, до краја живота је мрзео четнике и све што је представљао овај покрет.
О његовим осећањима најбоље говори исечак из текста „Племенита мржња“, објављеног у Борби 8. 10. 1942. године.
„Четници су на мостовима на Дрини клали једног по једног, по стотине и хиљаде жицом повезаних Муслимана – људи, жена и ђеце. Под вођством лондонске избјегличке владе и Драже Михаиловића у земљи, они су се у злочинима такмичили са усташама, а у издаји су их превазишли.
Они су у Србији пошли на партизане као у лов на дивљач, они су клали, убијали најмилије синове српског народа и предавали их у руке Њемаца. Они су Бати Јанковићу у Чачку кидали живо месо и трпали му у уста. Они су у Црној Гори и Херцеговини побили стотине, хиљаде бораца за слободу.
Они су прешли на посао да униште читаве младе борбене генерације српског народа и најбоље народне борце, срчику народне борбе. Ђецу бораца за слободу из Црне Горе предавали су у руке италијанским фашистима да скрнаве и унаказују њихове младе душе.
Они по Херцеговини силују партизанке, ломе старачке кости партизанских очева и мајки, сравњују са земљом читава села која су се дигла у борбу за слободу.
Нема издаје, нема подлости, нема злочина пред којим би презао четник, нема издаје и злочина које четничка избјегличка “влада” не би наградила и оковала у звијезде. У њој се пробудила великосрпска звијер која нема мјере ни краја у издаји и злочину, која у мору крви гуши – из класних побуда – борбу властитог народа не би ли обезбиједила за будућност своју крваву хегемонистичку владавину.
Четник – то је најподмуклији, најпрљавији издајник и злочинац, то је гробар српског народа и свих народа Југославије. Четници и усташе, то нијесу ни Срби, ни Хрвати, ни људи.
