Да дугогодишњи црногорски диктатор Мило Ђукановић и његово окружење не би требало да брину због мањка гласноговорника који би проносили њихове ставове о наводној улози Српске православне цркве (СПЦ) у негирању Црне Горе и њене државности показује пример недавног гостовања почасног председника Социјалдемократске партије (СДП) Ранка Кривокапића, иначе осведоченог србомрсца, у емисији „Интервју“ на Радио-телевизији Црне Горе (РТЦГ). Наиме, Кривокапић је том приликом назвао СПЦ „странцем“, истичући притом као један од најпозитивнијих аспеката накарадног тзв. Закона о слободи вероисповести онемогућавање „страних“ субјеката да располажу црквеном имовином у Црној Гори.
Такође, у добро познатом маниру монтенегринских шовиниста, што он без икакве сумње јесте, Кривокапић је поновио раније оптужбе да СПЦ представља главног носиоца идеологије „великосрпског национализма“.
Не треба посебно објашњавати колико су поменути Кривокапићеви ставови опасни у садашњем тренутку, када се верујући народ у Црној Гори из недеље у недељу окупља у огромном броју како би заштитио вековне светиње СПЦ од намере црногорских власти да их преотму и препишу на себе, и када, са друге стране, Ђукановићев режим тражи и најмањи повод да ограничи или у потпуности забрани мирне и достојанствене шетње, литије и молебане. Међутим, неопходно је детаљније проанализирати њихове могуће последице, полазећи притом од тезе владике Николаја Велимировића да Српску цркву не чине само свештенство и храмови, већ пре свега верујући народ. У том контексту, Кривокапићева изјава би подразумевала да су „странци“ и стотине хиљада грађана Црне Горе који покушавају да од насртаја црногорског режима одбране светиње СПЦ.
Шта то даље значи? Вероватно да би, према Кривокапићевом виђењу, учесници шетњи, литија и молебана требало да имају ограничена права у односу на оне који заступају идеологију монтенегризма и подржавају невладину организацију познату као „Црногорска православна црква“ (ЦПЦ), односно да у Црну Гору треба да буде уведен својеврстан апартхејд. А након што би он био озваничен, Србима или Црногорцима који се изјашњавају као верници СПЦ би било понуђено или да се преобрате у „Милогорце“ или да напусте Црну Гору. Као што се може видети, ово је дубоко патолошки концепт, чије крајње последице воде у спровођење етничког чишћења.
Остаје нејасно шта је Кривокапића подстакло да у садашњем тренутку, поред многобројних Ђукановићевих полтрона и гласноговорника, покуша да да допринос настојању црногорског режима да се разрачуна са сопственим грађанима. Можда је, пошто тренутно није ништа више од политичког маргиналца, очекивао да би за исказану „правоверност“ могао да добије некакве ситне привилегије, тачније мрвице са Ђукановићевог стола? Или је реч о покушају да добије „опрост грехова“ за ранија непочинства, превасходно финансијске природе, вршена док је његова странка била верни партнер у власти Ђукановићеве Демократске партије социјалиста (ДПС)?
Шта год да је посреди, сведочили смо још једном бедном покушају промовисања ставова црногорских шовиниста „са дна каце“, од којих ће верујући народ у Црној Гори умети да се одбрани, имајући у виду да није „тиква без корена“ као Кривокапић и њему слични, већ да је вековима и више него свестан свог постојања и онога што га дефинише – своје Цркве, језика и порекла.
