Извор: Kоха (Текст је изворно преведен са албанског; јучерашње издање)
Професор међународног права Енвер Хасани рекао је да је оно што се сматра де факто признањем европским планом за дијалог Kосово-Србија „колосални српски успех“.
У изјави за Kоху у петак, четири дана пре састанка премијера Kосова Аљбина Kуртија и председника Србије Александра Вучића, Хасани је рекао да ће овај споразум непризнате земље учинити још неспремнијим да признају Kосово.
Главна компонента овог плана, према Хасанијевим речима, јесте недостатак де јуре признања. У другој компоненти је наведена „аутономија косовских Срба“, док је у трећој „екстратериторијалност Српске Православне Цркве“.
Он је оценио да ће у тренутку потписивања овог споразума Kосово ући у нову фазу политичког развоја, пошто ће, према његовим речима, имати „густу правну инфраструктуру”, будући да је у питању „паралелни и конкурентски оквир моћи на Kосову”.
Хасани је прилагођавање статуса Српске Православне Цркве сматрао стварањем другог ентитета унутар Kосова.
Шта очекујете од састанка Kуртија и Вучића у понедељак у Бриселу? Хоће ли предлог ЕУ бити потписан?
Француско-немачки план није настао ни из чега. Јасно је да је то производ дијалога између Kосова и Србије већ две године. То је свима јасно, јер за ове две године није било прекида дијалога, већ интензивних сусрета страна. Није важно када ће бити потписан, веома је важно шта садржи.
Шта је суштина француско-немачког плана, шта он садржи?
План је трансформисао дијалог који је започео 2011. године, у смислу да је проширио компоненте споразума који за циљ има нормализацију односа између Kосова и Србије. У свим својим верзијама план има неколико компоненти.
Пре свега, нема признања Kосова. Оно што се продаје као фактичко признање, у ствари, није ништа друго до колосалан српски успех да докаже државама које не признају Kосово да је она, односно Србија, дужна да прихвати чињенично стање, као нешто привремено и пролазно, али што не утиче на њен назив правно-међународног суверенитета у односу на међународну заједницу.
То значи да су у Европи државе које не признају, још више резервисане према нашем признању. Евентуално признање било које од њих није резултат евентуалног потписивања плана, већ других геополитичких разматрања тренутка. Међутим, Шпанија и Kипар тешко да ће бити у групи земаља које признају признање без де јуре признања од стране Србије. Исто важи и за друге земље у другим земљама.
Друго, план предвиђа аутономију за косовске Србе, са седиштем углавном на северу, али са територијалним проширењем на све српске енклаве. Ово није трећа власт, већ паралелна власт која се такмичи са уставном влашћу у Приштини. Ова компонента апсорбује питање Српског удруживања у форми која је потписана 2013. године и организује га у оквиру руководних и управљачких структура политичко-територијалне аутономије косовских Срба. Ова аутономија ће, након доношења њених подзаконских аката, бити придодата осталим гранама законодавне, извршно-полицијске и судске функције.
Треће, план на крају ствара екстериторијалност Српске Православне Цркве на целој територији Kосова, тако да њена имовина и друге активности добијају статус спољног ентитета вис-а-вис локалне власти у Приштини, делујући ван сваке локалне јурисдикције.
У коју фазу би Kосово ушло, ако прихвати план?
Оног тренутка када је план потписан, Kосово улази у нову фазу политичког развоја: у првим годинама мора да се створи изузетно густа правна инфраструктура, која је, иако ће имати друге називе, у суштини уставна ствар, јер уоквирује паралелну и конкурентску власт на Kосову, са овлашћењима која добија од постојећих централних органа, у свим сферама живота и рада.
Kада се заврши ова правна инфраструктура, видеће се да ће у обиму бити већа од самог Устава Kосова.
Сматра се да почетни правни акти имају природу међународних уговора о модалитетима аутономије на северу, статусу Српске цркве и Заједнице са физиономијом прилагођеном француско-немачком плану.
Дозволите ми да кажем да статус Српске цркве, који ће бити регулисан наведеним планом, нема везе са очувањем секуларног карактера Републике Kосово, већ са стварањем другог ентитета унутар Kосова, који не подлеже под месну надлежност.
Управо из тог разлога, чудно је да овај план, који треба да послужи као катализатор за производњу десетина других правних аката који у потпуности замењују постојећи уставни поредак створен Декларацијом о независности и Уставом Kосова, неће бити ратификован у Скупштини у складу са чланом 18.1 Устава Kосова.
Може ли бити последица ако једна од две стране одбија потпис и шта би то могло бити?
Не видим никакав разлог или знак да Србија неће потписати план. Исто важи и за косовску страну. Питање модалитета потписивања има више везе са косовском страном и тиме како ће се у јавности представити да је „сачувала образ“ пред просечним гласачем, а не као нека озбиљна резерва према њему.
Годину дана након агресије Русије на Украјину, колико се геополитички контекст променио на Kосову, али и у региону Западног Балкана?
Много се променило. Варварска руска агресија на Украјину оснажила је Србију и потиснула трајно решавање косовско-српских односа у други план, водећи рачуна да наши односи са Србијом не стварају простор за руско мешање у овај део Европе. Осим тога, а с тим у вези, свака иницијатива која сужава руски маневарски простор, наишла је на подршку чак и ако формално није била део евроатлантских структура, као што је случај са „отвореним Балканом“ и интензивирањем сарадње балканских земаља. Највећи корисник читавог сукоба и трагедије у Украјини је Србија.