Српска народњачка конзервативна мисао је дуго времена своје упориште имала у косовском завету, Српској православној цркви и војсци (која је обележавала ратничку традицију). После петог октобра двехиљадите године све три стубне тачке српског традиционализма су снажно нападнуте, а удари трају и данас.
Нажалост, али чини ми се како је под тим ударима највише страдала управо Војска Србије јер је као институција којој се веома веровало сведена на доста безличну и у друштвено политичком смислу институцију са утицајем на нивоу невладиних организација. Томе је наравно допринело систематско двадесетогодишње урушавање које је започето изручивањем Хагу команадног кадра који је изнео рат. Потом се наставило кроз склањање са позиција и пензионисање средњег нивоа официрског кадра који је у рату учествовао. У сврху рушења војничке части Србије било је и претапање оружја које се вршило у смедеревској железари која је тада била америчка компанија. Тамо су безмало езотерички и ритуално вршена жртвовања тенкова и хаубица који су онако јако одолевали НАТО ударима и тиме пркосно доказали да та највећа војна сила у историји човечанства није успела да војним средствима порази нашу државу. Јак ударац симболу војске нанела је и безочна негативна кампања после погибије војника на Топчидеру, а што је искоришћено за укидање редовног војног рока и тзв. професонализацију војске чиме је она после дуже од једног века престала да буде народна, а што је у симболичком смислу очито и био циљ.
Актуелни Начелник генералштаба Генерал-потпуковник Милан Мојсиловић, познат у широј јавности искључиво по томе што је дуго година провео при мисији НАТО пакта, а пре тога у разним камповима и едукативним центрима ове војне алијансе.
Дакле, после свих ових радњи дошли смо до ситуације у којој данас о Војсци Србије мало ко размишља као о фактору преко кога би се на било који начин могло утицати на друштвена и политичка кретања у земљи. Одавно нисам чуо да је било ко, чак ни у чаршијским причама рекао да очекује да ће рецимо војни врх спречити потписивање некаквог лошег споразума око Косова и Метохије. А и како би се могло очекивати када у том истом војном врху седе генерали који су у претходних двадесет година филтрирани по вољи и жељи НАТО и оне злогласне канцеларије коју та војна алијанса има у нашој држави. На прсте једне руке се могу набројати они генерали који имају углед међу војском, а тек неколицина од њих има неки углед у народу. Можда боље речено тек за неколико официра људи уопште знају да постоје што је опет први пут у историји Срба ситуација у којој је војни врх анониман, безличан и одвојен од народа.
Волео бих да неко уради тест и у војсци и међу народом и да се објави који проценат војника и официра зна биографију Начелника генералштаба, генерал-потпуковника Милана Мојсиловића и по чему је тај човек познат у широј јавности сем по томе што је дуго година провео при мисији НАТО пакта, а пре тога у разним камповима и едукативним центрима ове војне алијансе. Са друге стране, генерал-потпуковник Милосав Симовић командант Копнене војске је неко у чијој биографији постоји прегршт детаља који су га апсолутно квалификовали за место Начелника генералштаба који би војсци вратио компоненту народне. Поред неприкосновене ратне и војничке каријере овај официр је познат по јавним изразито патриотским ставовима, као и бројним споменицима попут оног у Врању на којем је уписано преко пет хиљада имена жртава рата укључивши и оног последњег са НАТО пактом. Такође, генерал-потпуковник Симовић је у Нишу основао Музеј копнене војске који је по много чему надмашио Војни музеј у Београду. На све то, шира јавност је овог официра посебно заволела када је на телевизији и на друштвеним мрежама у милионским прегледима могла да види његово извођење чувене комитске песме „Планино моја планино“, што је прави раритет имајући у виду дугу комунистичку тарадицију официрског кадра у Србији која је као што већ рекох настављена НАТО стандардима и онда ту никада није било места за враћање традиционалним српским војничким вредностима и традицијама попут оне комитске и четничке.
Један други високи официр Војске Србије, бригадни генерал Мирослав Талијантакође има велики углед у војсци и у народу. Тренутно је овај официр на месту командата Специјалне бригаде Војске Србије у оквиру које су састављане мање више све од раније познате специјалне јединице војске. Пре тога је дуго година био Начелник војне академије и један од заслужних што је ова институција очувала свој углед и реноме, али и за то што је на неки начин поново популарисана преко једне доста успешне телевизијске серије што је можда био најуспешнији пропагандни пројекат Војске Србије у последњих тридесет година.
Разлог због којег сам навео кратке биографије три генерала Војске Србије је да укажем на један по мом мишљењу поново смишљени акт диверзије. Наиме, пре десетак дана је извршена једна чудна и по многима спорна реорганизација унутар војске и сада се Специјална бригада више не налази у оквиру Копнене војске већ је издвојена и стављена директно под Начелника генералштаба и Министарство одбране. На овај начин су војни специјалци доведени под команду политике односно онога што се у НВО терминологији зове цивилном контролом војске, а два најугледнија официра Симовић и Талијан су значајно ослабљени први тиме што више нема под командом најелитнији део копнене војске, а други тако што је примењена стара техника смене „шутом у вис“. За мене је ово доказ да се и даље наставља процес урушавања остатака војничког поноса Србије и онда никога не треба да чуди то што када читав војни врх пре неколико дана изађе и саопшти како неће дозволити државни удар та вест не доживи чак ни да буде озбиљно коментарисана.
Мирослав Паровић, Народни слободарски покрет
