Јован Попеску, један од омиљених бродара који су пловили европским рекама. Био је дугогодишњи професор и духовни и стручни отац више од стотину капетана речног бродарства
Казан је онај немилосрдни део Дунава пре Ђердапа у којем су пре изградње хидроелектране морали да проведу бродове посебни крманоши – лоцови. Њихово умеће није била вештина „обичних смртника“, већ је захтевало посебну обуку, нарочито искуство и велико срце.
А ако би се догодило да капетан притом пусти глас и да гласно пева, знало се да је реч о чика Јови, човеку чији бас-баритон није могао да буде школован, иначе би досегнуо висине оперске звезде.
Такав је био Јован Попеску, човек изузетно бурне биографије (а каква би другачије и могла да буде на Дунаву у 20. веку?), под чијом учитељском палицом су потом стасале генерације „вукова“ који су држали кормило највећих и најважнијих лађа које Дунав памти.
БРАТ И ДУНАВ
Са друге дунавске стране пловио је Михаил Попеску, брат Јованов и, такође, врхунски капетан. Професор Јован се сећа да је његов деда-стриц возио лађу између града Хaршова у Румунији и Беча. Пропатили су, каже, у доба „гвоздене завесе“ која их је раздвајала после рата, али су се увек волели и поштовали.
Команда
Саговорници „Беорадских прича“ су његови унуци, др Драгица и др Јован Попеску, чије титуле учењака само допуњавају причу о човеку чији су потомци.
– Према казивању мог оца Александра, деду је неко време пратио и надимак „краљевски капетан“ – сећа се др Драгица Попеску. – Својевремено је требало да вози краља Александра и краљицу Марију, а када су први пут ступили на брод, деда је имао разумљиву трему. Обратио се монарху речима: „Ваше краљевско височанство, када заповедате да издам команду за полазак брода?“, а овај му је вешто одговорио: „Немојте мене да питате, овим бродом ви командујете.“ Потом се окренуо краљици и шармантно јој се обратио речима: „Ево ти га земљак, сада можете до миле воље да разговарате румунски“.
Заиста, краљ је био у праву, јунак ове приче рођен је у Оршави, румунском граду који је тада припадао Аустроугарској, и како у Првом светском рату није хтео под црно-жуту заставу, да би избегао војну обавезу, ступио је у речно бродарств – јер су они били поштеђени војне обавезе. Истина, много је била важнија чињеница да му је отац био лађар-крмар, па је своје синове припремао за сличан живот. Тако је један од њих, Михаил, постао легенда румунског речног бродарства, док је Јон постао Јован и прешао у Србију.
– Био је велики патриота, оженио се Српкињом, узео је славу и чак хтео да промени презиме у Поповић – приповеда његова унука. – Међутим, иако је бака поштовала његову жељу, била је достојанствена и поносна на његово порекло. Обележавали су Свету Петку, што није необично, јер и у Румунији постоји нека врста преславе када сви светкују ову светитељку. То није слава као код нас, већ опште обележавање, али је било идеално да на тај начин наставе исту традицију на нашем поднебљу.
Уз то, прва слава ове породице био је Свети Јован. Саговорница нам открива тајну зашто је тако: У то доба године Дунав је по правилу био залеђен, бродови у зимовницима, а капетани су најзад имали мало времена за себе и породицу.
„Саботер“
Ратно време јунак ове приче преживљава под снажним притисцима, јер је Немцима Јованово познавање неколико језика наговештавало да је, можда, нечији шпијун, а статус „саботера“ добио је кад је одбио да провезе брод кроз област за коју је слутио да је минирана. Кућа му је погођена током шестоаприлског бомбардовања, срећом, породицу је претходно склонио на село, а послератни период спустио је „гвоздену завесу“ између њега и брата. Па ипак, долази време када стаје за професорску катедру.
– Људи су га необично дуго памтили – с поносом истиче његов унук, професор Јован Попеску. – На то сам необично поносан. Кад год бих се представио, будући да смо имењаци и презимењаци, свако је желео да ми изађе у сусрет, поштујући кроз мене лик мога деде. После сам схватио да је деда Јова помагао свакоме, уколико је то могао да учини.
Стан породице Попеску, у Загребачкој улици, никада није био празан. Макар то не памти његов унук.
– Увек је у посети било неких људи којима је деда нешто објашњавао или их нечему подучавао. По свему судећи, преносио им је знање и љубав према реци и пловидби на њему својствен начин.
Професор Јован Попеску јасно предочава слику о свом деди кроз једну чудну слику:
– Сваког пута када прођем гробљем, видим како уз његов споменик стоје бројне свеће. Чудио сам се томе, знајући да нико од родбине није био ту протеклих дана, док нисам срео једног његовог „ђака“. Сада већ искусни капетан је с љубављу памтио свог професора из давних времена, и сваки пут када би пролазио овуда обавезно би упалио свећу своме добром узору.
СТОТИНУ НАСТАВЉАЧА
Књига „Лађари и бродари“ ЈРБ, коју је написао Миодраг Јовановић, прецизно бележи дело Јована Попескуа, и, поред осталог, каже како је био дугогодишњи професор Бродарске школе и „духовни и стручни отац више од стотину капетана речног бродарства“.
Извор: novosti.rs
