Југославија је била велика и трагична заблуда која нас је коштала стварања јединствене националне српске државе која би обухватила све ослобођене територије насељење Србима. Југославије већ одавно нема, али Југословена у менталном и идентитетском смислу још увек има. Препознаћете их лако по реакцијама на Српски свет, идеју о потреби за идентитетским, културним, језичким, економским и сваким другим повезивањем између Срба на Балкану.
То су они којима Српски свет, о коме говоре министар Вулин, академик Танасковић, Гојко Раичевић, моја маленкост и многи други, смета само зато што је српски, а којима не сметају ни ,,Велика Албанија“ ни ,,Црвена Хрватска“. То су они који се нису радовали успесима српских спортиста на недавно одржаним олимпијским играма, већ су пребројавали колико би медаља освојила непостојећа Југославија. Другосрбијанци, односно првојугословени.
Када погледате ко се нашао у друштву оних који Српски свет презиру, јасно вам је да је реч о једном од најбољих наума који су нам се десили у последњих неколико деценија. Ако су на његов први помен као опарени скочили сви хрватски, бошњачки и монтенегрински медији, ако су против њега сви они на западу и у региону којима Србија никада неће бити довољно мала да не би била велика, ако нам због њега звецкају оружјем и прете нам новим олујама, бљесковима, јамама и камама, онда знајте да је Српски свет управо оно што је нашем народу данас потребно. Српска суза нема родитеља до Србије, матице свих Срба, чије руководство има не само моралну и националну, већ и уставну обавезу да помаже свом народу ма где он живео.
Српски свет је пре свега идеја о стварању јединственог српског културног и језичког простора, али недавна дешавања у региону сведоче о томе да је он нужан политички и безбедносни одговор на све што Србима раде или спремају да им чине. Срби поштују Дејтонски споразум, поштују Кумановски споразум, поштују Бриселски споразум, а када само помену да их неко други бестидно крши, одмах су хегемонисти, империјалисти и геноцидаши. Српски свет долази у право време, јер је он најбољи одговор на то што Инцко глуми Оскара Поћорека својим законом о забрани негирања наводног геноцида у Сребреници, што стадион у Новом Пазару велича Насера Орића, жуту кућу и говори да је Косово поред Србије, што су власти у Подгорици усвојиле тзв. резолуцију о Сребреници у сарадњи са њима братским приштинским властима, што Хрватска која је скоро све Тесле истребила ставља највећег од њих на свој новац. Српски свет зато мора да буде као Гојко Раичевић чији је ИН4С портал ту исту синтагму лансирао у орбиту – храбар, одлучан, непоколебљив, праводољубив, спреман да претрпи уцене и притиске, па и да страдава бранећи се, ако је то потребно.
Како је то лепо приметио Дарко Танасковић, никоме на свету не сметају хиспански, лузитански или франкофони свет, али им смета српски. Не чуди да је реч о онима којима смета и „Рускиј мир“, сигурно не због грандиозне руске културе, већ због геополитичких амбиција према истој. Српски свет нису само територије и ресурси око којих се сви отимају, њега чине и Тесла, Пупин, Миланковић, Андрић и многи други који су задужили не само наш народ, већ и цело човечанство.
Овога пута нас је ипак више.
Ово није ни 1918. ни 1945. година, већ време када су Срби увелико одлучили да буду оно што су увек били – само Срби, а Србија одлучла да престане да се брани од Срба. Идеја Српског света је доказ да су српско руководство и српски народ послушали поруку патријарха Порфирија од пре три године – да се не бојимо да будемо оно што јесмо!
