Маја прошле године, на Новом гробљу, обновљене су гробнице српских великана, политичара и државника Николе Пашића, армијског генерала Сердар Јанка Вукотића и историчара, политичара, народног посланика и гимназијског професора Радослава Агатоновића, у оквиру просторно – меморијалне целине Аркаде.
Тако су млађе генерације Београђана сазнале да у нашем граду почива Сердар Јанко Вукотић, један од највећих хероја Првог светског рата. Био је начелник Врховне команде црногорске војске, командант Херцеговачког одреда и Санџачке војске, генерал-ађутант краља Николе и краља Александра Карађорђевића и армијски генерал Војске Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Када је Сердар Јанко Вукотић, 4. фебруара 1927. године, преминуо у Београду сахрањен уз присуство краља Александра Првог Карађорђевића, читавог официрског кора Београдског гарнизона, на челу са војводом Петром Бојовићем, петнаест генерала, из Црне Горе и великог хиљада грађана. Његово ордење носило је чак 17 официра, док се на гробљу артиљерија од њега опростила почасним плотуном.
Сердар Јанко Вукотић стекао је вечну славу пре 105 година, када је са својим јунацима на Мојковцу зауставио надмоћне аустроугарске снаге сачувавши тако одступницу српској војсци која се повлачила преко Албаније. Ова битка је јединствен пример у историји жртвовања војске једне државе за спас војске друге државе.
Све се одиграло се на православни Бадњи дан и Божић 1916. године. У Мојковачкој битки учествовала је Војска Краљевине Црне Горе, Прва санџачка дивизија и Колашинска бригада, са око 6.500 људи. Са друге стране биле су аустроугарске снаге, које су имале око дваедесет хиљада војника. План аустроугарске војске био је да изврши продор кроз Мојковачка врата и да заузме Колашин и Подгорицу како би избила на Јадран и на албанским плажама уништила исцрпљену српску војску која се повлачила преко Албаније.
Србија је победила аустроугарску војску 1914. године, ослободила Београд и тако остварила први тријумф за савезнике у Првом светском рату. Већ наредне, 1915. године, Србија је била поново нападнута, сада заједничком акцијом Аустроугарске и Немачке којима се придружила Бугарска. Српска војска, измучена тешким борбама које су трајале већ 18 месеци и тифусом који је харао те 1915. године, била је присиљена да се повлачи. Бугарским нападом спречена је могућност да се српска војска повуче у Солун. Како помоћи од савезника из Грчке није било за српску војску прелаз преко албанских планина био је једино могуће решење.
Данас ће млађе генерације можда питати зашто су Црногорци гинули за Србе? За Црногорце 1916. године то се питање није постављало јер су тако били васпитани. Земљопис Књажевине Црне Горе за ученике трећег разреда основне школе из 1899. године, каже да „у Црној Гори живе све сами чисти и прави Срби, који говоре српским језиком, а има их око 300.000 становника. Већином су православне вјере, а има нешто мало римокатоличке и мухамеданске вјере, али треба знати да смо сви српскога поријекла и српске народности”. Осим Црне Горе има још српских земаља, у којима живе наша браћа Срби. Неки су, као ми слободни, а неки нијесу, него су под туђином. Сваки Србин у Црној Гори дужан је познати и љубити своју цјелокупну домовину – све српске земље, у којима живе наша ослобођена и неослобођена браћа Срби. Ниједан Србин и Српкиња, ма које вјере били, не смију пожалити ни живот за општу српску слободу, добро и благостање. Треба да је брат мио, које вјере био, јер тешко брату без брата”.
Бечу и Берлину било је јасно да је српска војска успела да избегне опкољавање и да ће успети да се преко Албаније повуку са краљем, Владом и Народном скупштином. Зато је њихов план био да преко Црне Горе изађу на јадранску обалу, продру у Албанију, заузму луке и униште српску војску. Црногорска војска спречавала је опкољавање српске војске од 22. октобра 1915. године а већ у новембру 1915. године код Вишеграда и на Јавору водиле су се тешке борбе.
Првог дана Мојковачке битке аустругарска војска под командом генерала Вилхелма фон Рајнара успела је да освоји положаје са којих су могли да заузму мојковачка врата. Са тих положаја спремали су офанзиву и заузимање пролаза сутрадан, на Божић. Малобројне црногорске снаге одолевале су непријатељу а остало је записано да су храбре Црногорке по снегу доносиле храну војницима а са бојишта односиле рањенике. На Бадње вече дошао је на положај сердар Јанко Вукотић свестан да изгубљене положаје мора да врати да би зауставио непријатеља. Издао је наређење да се у зору, на Божић, изврши јуриш. Јуриш је изненадио Аустријанце и Црногорци су повратили положаје које је непријатељ претходног дана заузео. Шта је то значило за Србију показује историјски телеграм који је престолонаследник Александар Карађорђевић, командант Српске војске, упутио Јанку Вукотићу пред битку а у коме се каже: „Ако, сердаре, задржите непријатеље 24 часа да не продру на Косово, ви сте се одужили српству и словенству!“
Сердар Јанко ушао је са својим херојима у историју. Владика Никола Велимировић писао је, „да не беше смрти на Мојковцу, не би било васкрса на Кајмакчалану“. Сердар Јанко је на Мојковцу, с обзиром на то да није имао мушког потомка стасалог за бој, као и у све друге битке, водио своју кћерку Василију, која је пре тога завршила Институт руске царске породице на Цетињу.
Да није било Мојковца не би било Крфа и опоравка и реорганизације српске војске. Не би било Солунског фронта, ни брзог завршетка Првог светског рата које је уследио после капитулације Аустро-Угарске. Данас би се у Београду говорио немачки онако како је то било у време окупације између 1915 – 1918. године. Наш град има Мојковачку улицу као и улицу Сердар Јанка. Време је да Сердар Јанко и мојковачки јунаци добију споменик у нашег граду. Јер Београд памти добро и не заборавља.
Горан Весић
