Jуриј Александрович Линдре, саговорник „Печата“, је правник, економиста и дипломата. Експерт је за питања међународног регулисања вештачке интелигенције (ВИ) и „свепрожимајућих“ (end-to-end technologies) технологија и члан Комисије за реализацију Кодекса етике у сфери ВИ. Извршни је секретар Комитета за питања ВИ при Комисији РФ у ЈУНЕСКО, а такође и експерт радне групе за заштиту права грађана у дигиталном простору у Савету за развој грађанског друштва и људска права при кабинету председника Руске Федерације. Коаутор је извештаја председнику РФ „О заштити људских права у дигиталном простору“. Дванаест година радио је у Министарству иностраних послова РФ, у више амбасада, између осталог у Представништву РФ при ЕУ у Бриселу. Био је представник Русије у комитету за медије и информационо друштво при Савету Европе. Поред руског говори енглески, естонски, француски и аfrikааns (језик којим се говори у Јужноафричкој Републици).

Сви данас причају о томе, да вештачка интелигенција, зависи од великих језичких модела. За обичног човека какав сам ја овде се постављају три питања. Прво, ако имамо један велики језички модел, на пример кинески језик, како то онда утиче на, рецимо, српски или енглески или руски? Јер се језици потпуно разликују, па је веома тешко, све то преводити. Друго питање се односи на то да онај ко поседује технологију, тада он и свој систем вредности преноси на све остале путем те технологије. И треће, како се то уопште, може регулисати трансгранично? Наиме, преко употребе ВИ, овде се преноси и вредносни систем друштва.

Да, веома интересантно питање. Ако ми дозволите, почећу да одговарам од другог, јер вероватно има смисла објаснити укратко шта је ВИ и зашто се о њој тако много прича. Ово ће нам омогућити да разумемо карактеристике или значења великих језичких модела. Пре свега, вештачка интелигенција се, као појам у почетку, појавила као назив одређене математичке дисциплине још средином 20. века. Џон Макарти, амерички компјутерски научник, је сковао овај термин. И дуго времена, деценијама, ова област, која се звала вештачка интелигенција, била је, у ствари, само део математике. Али, са развојем управо пратећих технологија, без којих је вештачка интелигенција немогућа, а то су процесори који вам омогућавају да обрађујете велику количину података, софтверске библиотеке на основу којих се креирају алгоритми и трећа основна неопходна технологија су методе преношења информација, то јест тај исти Интернет.

Ако постоји брз начин да се пренесу велике количине података, онда то отвара могућност да се појаве ови такозвани паметни алгоритми, које зовемо вештачка интелигенција. То јест, у ствари, вештачка интелигенција је класа алгоритама која у одређеној мери имитира људску когнитивну или менталну активност. Међутим, нетачно је у потпуности претпоставити да је реч о интелигенцији, јер и шаховски компјутер који је својевремено победио Гарија Каспарова 1997. године, је такође вештачка интелигенција.

А у суштини постоје две врсте ове вештачке интелигенције. Постоје две главне механике по којима ови алгоритми раде. Прва механика је повезана са тражењем и проналажењем најоптималнијег решења од оних већ учитаних у систем. Тако, на пример, ради шаховски рачунар. Он анализира све могуће потезе и бира оптималан, на основу тога какву је шаховску стратегију његов противник заузео. То јест, ово је метод излиставања или метод рада калкулатора.
На пример, вештачка интелигенција ради на истом принципу, постављајући дијагнозе на основу снимака скенера. Она упоређује снимак са базом података коју већ има и тражи сличан и то је метод прелиставања. Али постоји и генеративна вештачка интелигенција. Ту спадају и велики језички модели. Генеративна вештачка интелигенција је већ нешто компликованија. Не само да сортира податке који су у њу учитани, већ је и у стању да произведе нешто ново на основу онога што је научено.

На основу познатих шаблона, образаца које је научила, она може нешто да синтетише. Овако функционишу језички модели. Односно, у њу се са логаритмом учитава велика количина језичких информација, разних текстова, књига, мишљења, напомена. Алгоритам ради на принципу да учи да предвиди сваку следећу реч, свако следеће слово. Ја веома упрошћавам, а у суштини је све то много компликованије. У ствари, она се једноставно бави предвиђањем развоја мисли у текстуалном изражавању.

Дакле, она уме да перципира човека када му особа постави текстуално питање, а зна и како да му одговори. Ово је кључна ствар. Систем се прилагођава свом кориснику и учи да комуницира са њим на новом нивоу. Дакле, генеративна вештачка интелигенција, као и свака друга вештачка интелигенција, ради на подацима. Шта су велики језички модели о којима сте ме питали? Узет је сав текст на Интернету, наравно на енглеском. Сва обука се одвија на енглеском језику. Ево, на пример, актуелна верзија Chat GPT, ради са библиотеком података од априла прошле године. Ови подаци се дају на проучавање алгоритама. Ово траје неколико месеци. После неколико месеци, систем обради све информације које су унете.

Следи период дообуке, када специјалисти инжењери уклањају све непотребне ствари. На пример, тако да велики језички модел не може да одговори на питање како синтетизовати дрогу. Или како саставити пиштољ од предмета у домаћинству. Ово су непотребне информације, оне су деструктивне. Стога се такве информације уклањају одатле. Ово се зове период дообуке. Труде се да одатле што више уклоне сву глупост, предрасуде, расизам и остало. И сада, отприлике шест месеци касније, од тренутка када је обука почела, велики језички модел је спреман, пуштен је на тржиште.

Јасно, али у суштини онда то значи да ми треба да развијамо руски модел вештачке интелигенције. Јер ево сада пратим, у Русији почиње да се говори о мењању историје. Зато је и Википедија забрањена у Русији. Ово питање је код нас актуелно већ 20 година или 30 можда чак 35 последњих година. То што су око нас направљени нови народи из српског народа. Испоставља се да нећемо прихватати само књиге и уџбенике, већ ћемо генерално прихватити амерички поглед на свет и вредности у свему преко ВИ. То је онда озбиљно питање, али како се то уопште може решити на дипломатском и међународном пољу?

Ово је велики проблем, јер један од главних нежељених ефеката увођења технологије вештачке интелигенције у све сфере живота је и проблем претераног ослањања на њу. Ако корисник види да алгоритам вештачке интелигенције, без обзира за који задатак, добро ради свој посао, онда се врло брзо јавља поверење у такав модел. Један од примера које често наводим је појава паметног система, напредног система темпомат међу камионџијама. У ствари, шта је овај темпомат? Он држи дистанцу, кочи ако кочи и ауто испред, почиње да убрзава ако убрзава и ауто испред.

То јест, то је прилагодљив темпомат, али није аутопилот. А систем није првобитно направљен да потпуно замени возача. То јест, предвиђено је да возач буде присутан у кабини за воланом. Али камионџије су брзо дошли до закључка да би систем могао да ради и као аутопилот. Ако се систем понаша као аутопилот, па зашто га не искористити? И број саобраћајних несрећа у којима су учествовала ова возила је драстично порастао, јер возачи, уместо да управљају возилом, за воланом читају књиге или гледају у своје телефоне. Зато што знају да систем у суштини добро функционише.

И тако је у свему. Односно, ако су алгоритми вештачке интелигенције посебно пристрасни, не зато што су намерно тако створени, већ зато што нису могли другачије да настану, онда ће друштво у почетку бити веома толерантно и вероваће им. А онда ће друштво постати жртва информација или повратне везе које ће добијати од алгоритама вештачке интелигенције. И тада ће се заиста поставити питање да ли ће се преписивати и мењати историја, мењати друштвене вредности. Јер ако је тај систем вештачке интелигенције заснован на америчкој визији вредности или кинеској визији вредности, онда ће се врло брзо развити поверење у њих од стране корисника.

Овај систем увезених вредности, почеће да се доживљавају као свој. И тако је у свему. Поставља се питање да сада, док је то лако, треба да развијемо одређене прихватљиве границе, преко којих развој технологије неће смети да иде. То јест, тамо где кажемо стани, нема даље. Да кажемо, постоји аутоматизација када развијамо индустријске роботе, и развијемо технологије које ће омогућити човеку да мање ради физички, да се више бави менталном активношћу. А постоји правац који каже, хајде да развијамо технологије на тај начин да оне мисле уместо људи.

Алгоритми за рекламе и препоруке, језички модели, било која друга врста генеративне вештачке интелигенције која ће научити да угађа човеку. И онда се поставља питање да ли ће пре или касније технологија почети да доминира човеком, а човек ће суштински бити само објекат у рукама технолошких корпорација, које ће кроз своје технологије наметнути друштву своју вољу, било какав смисао. Или ћемо рећи, да постоје границе преко којих технологија неће ићи, да оно што је људско остане људско, и у тој области нећемо развијати и уводити вештачку интелигенцију или нешто слично.

Ово је главни дискурс, главни проблем о коме се сада расправља. Наравно, велике корпорације, трансатлантске, транснационалне, не желе да имају било какве баријере, јер им то није исплативо. Сви њихови производи и услуге су на овај или онај начин везани за манипулацију људима. На пример ти сервиси за рекламу и препоруке. У ствари, ово није само понуда и препорука да се купи нешто непотребно, ова технологија иде дубље, она проучава корисника. Односно, ако алгоритми вештачке интелигенције уграђени у кориснички интерфејс и дигиталну платформу почну да знају како корисник живи и дише, шта воли, шта не воли, шта критикује, шта лајкује, шта коментарише, на шта ће реаговати, ово ствара комплетну мапу ума корисника, путем које се на њега може утицати.

Можете му не само продати нешто непотребно, већ га убедити или формирати његово мишљење о било чему. О политичару, о држави, о некој појави или појму, на пример, о некој новој идеологији. Јер пошто познајете свог корисника, то значи да му можете представити или сервирати информацију у оном облику у којем ће он то прихватити.

У томе је највећи проблем и данас не постоји решење за овај проблем. Јер државе показују своју слабост и зависност од технолошки развијенијих земаља, односно партнера и великих компанија.

Зато што најчешће увођење и развој технологије у мање развијеним земљама, у земљама глобалног југа долази у пакету. Односно, државама се предлаже: ми ћемо за вас развити технологије, изградити вам нешто, а у замену за то ви нам се нећете мешати у посао, односно створићете режим најповлашћеније нације за наше пословање. „Нашег“ у смислу америчког или кинеског бизниса. Али шта то заправо значи?

Ако се створи режим најповлашћеније нације, онда земља која прихвата такву „помоћ“, да је тако назовемо, нема ни право ни могућност да утиче на информациону агенду, информациону политику. Јер ако дођу кинески сервиси или амерички сервиси, они са собом носе и одређени вредносни набој, то јест како сте на почетку апсолутно тачно истакли, те технологије су стварали људи који су већ од почетка имали неку визију, и неке друштвене и идеолошке вредности.

На овај начин се та глобализација убрзава, бришући разлике и специфичности међу људима и народима широм света, јер они почињу да перципирају информације, услуге и сервисе на уједначен начин.

Ово сте све добро објаснили, али онда шта можемо да изведемо из тога ако видимо резултат политике Колективног Запада и шта су урадили са Украјином. Добија се, да у том случају, за одређену државу, уз помоћ Интернета цео остали свет постаје амерички пројекат? Ако је колективни Запад Украјину учинио антируском, или „анти-Русијом“ онда ће уз помоћ вештачке интелигенције у будућности цео свет постати Украјина за Русију? Ако је колективни Запад за Србију од Хрватске, и рецимо још неких држава и народа, направио „анти-Србију“, онда уз помоћ вештачке интелигенције цео свет може за нас постати „анти-Србија“? То је као да емитујете не само политичку агенду, већ и идеолошку агенду?

Наравно, то се и дешава. Погледајте, када је почела руска Специјална војна операција, блокирани су сви канали и налози руских новинских агенција на америчким платформама и сервисима. Штавише, чак и у сервисима као што је Гугл претраживач, ако унесете неки упит, на пример, „шта се данас дешава у Украјини“, биће вам приказане само информације из западних извора.

Односно, извори алтернативног мишљења, укључујући и из Русије, биће потиснути. То јест, њихово проналажење, алтернативно мишљење, биће изузетно тешко. А за такво филтрирање и модерирање садржаја одговоран је и алгоритам вештачке интелигенције, јер само такви алгоритми могу да разумеју сложене упите за претрагу. И овакав историјат цензуре постоји већ одавно.

Односно, кориснику у дигиталном простору се, већ неко време, показује само оно што је од користи, за: А) власнике дигиталних платформи и Б) државе које лобирају за интересе тих својих дигиталних платформи. Ово је већ свршен чин, то морамо да схватимо. А проблем је, на пример, и то што на нас, на мене или на вас, то нема тако јак утицај, јер знамо како је било раније, и можемо да упоредимо. Док млади који данас имају 15, 20, 25 година, они ту разлику и не виде, јер су одрасли у парадигми када су све информације на интернету. Ти млади људи, уче и праве своје закључке, размишљају на основу информација које добијају са Интернета. А те информације, као што смо већ рекли, пролазе кроз одређену врсту филтрирања и цензуре. Односно, млада особа, од самог почетка, почиње да формира своје мишљење о текућим процесима у, на пример, Србији, Русији, Украјини, Кини, САД, не на основу конкуренције идеја и мишљења, већ само на основу једног „исправног и коректног“ мишљења које јој се сервира.

Како видите ситуацију у Србији и око Србије, као и у вези Републике Српске ако пратите наше актуелне теме?

Наравно, да пратим, јер се и Србија и Српска, које се налазе на западу и окружене Европском унијом, залажу за искрен, отворен, равноправан дијалог са Русијом и не подржавају санкције Русији које други уводе по диктату Вашингтона и Брисела чак и кад су на њихову штету. Добро је што Србија и Република Српска не подржавају ове санкције, ми то одлично разумемо, а видимо и да ће на вас, због тога, бити притисака и убудуће. Од Србије која жели у ЕУ захтеваће се да прихвати скуп радњи које важе за већ постојеће чланице те заједнице, а то укључује и режим санкција према Русији.

Надамо се, ипак, да ће се садашња ситуација променити и да Србија неће морати да на свом европском путу заборави на пријатељство са Русијом, односно да иде против својих историјских веза и интереса заснованих на том пријатељству. Не желим да будете принуђени на такав избор. Ако пак до тога дође, мораћете сами да одлучите шта вам је важније: да идете својим путем, па самим тим и будете ближи Русији, јер и ми желимо да идемо својим путем, или да одлучите да вам је западни вектор ближи. У случају избора овог другог, Срби ће изгубити значајан део свог идентитета, своје културе, своје посебности.

Слободан Стојичевић

[ПЕЧАТ]