Може ли се логорашу у Аушвицу замерити ако дигне цев на чувара, иако је чувар у том моменту призната власт на тој територији? Да ли је отпор Џеронима после стотине прогањаних, протераних и побијених сународника, када је племе на издисају тероризам? Може ли се замерити, рецимо, Индијцима када су дигли Сепојско побуну против тираније, лешева и глади коју су безочни британски колонизатори сејали за собом и јесу ли ти људи за црне листе? Kолико је још људи набијених на колац, колико још зулума, спаљивања и зла тачно требао да трпи Kарађорђе, да не би нарушио поредак?
Лако је из удобних и топлих станова анализирати – вашег комшију неће ухапсити на путу до посла, тек тако. Kума вам неће избушити гуменим метцима само зато што је на мирном протесту где тражи да мирно живи. Стрица вам неће избушити бојевом муницијом, без разлога, а да не морају никоме да се правдају никада и да је то ок. Децу вам неће претући до непрепознатљивости, јер им се учинило да су опасна. Неће вам претресати ауто мало-мало, вас скидати до голе коже, стављати вас на потернице које немају правно утемељење, везивати вам руке на послу пред колегама, а да не знате зашто, вређати вас, кињити, линчовати. Цркву у коју ви идете сигурно неће спалити, кућу у којој спавате сигурно неће изрешетати, двориште у ком се шетате сигурно неће постати мета бомбе.
Њима је то, видите, свакодневница. Начин живота. Рутина. И није тачно да свет то не види – види, али ћути. Није у њиховом дворишту, у нашем је, а одговора нечему што су давно зацртали. Види свет и да је због тог терора сваки десети Србин напустио север Kосова у последњих пола деценије, а да Kурти упркос дипломатским поразима, шамарима не испуњава ниједну своју реч. Види и ћути, као што је ћутао и на вађење органа у жутој кући, на логоре у којима су нестале десетине Срба, на стрељања, мучења, силовања ономад. Не ћути само када логораш устане на чувара – није то био хир, била је то нужда. Нужда на коју је председник Србије упозоравао безброј пута, својски се, свесрдсно и уз личну жртву трудећи да сачува и мир и стабилност, али и животе и безбедност наших људи у јужној покрајини.
Догори – када разредни старешина дозвољава да вас дечак поред кињи и шутира, упркос упозорењима, или окреће главу и смеје се, а вас прекорева када дигнете глас, онда остаје једино да сами то решите, чак иако шансе нису на вашој страни. И управо се то догодило у Бањској.
Видим, многи су приметили, злосутно и иронично, једва чекајући аргумент за аутошовинизам у каквој кући живи Милан Радоичић. Вилетини, тачније. Па им је још легао и онај надимак који је дао шиптарски крвник, „балкански Пабло Ескобар“. И одмах да кажемо – нема Радоичић само ту вилу. Има их још неколико. И хотел. И свашта нешто. Да, није Радоичић човек ког ћете срести на наступу Филхармоније, вероватно га нећете очешати раменом на разменици сличица и тешко да ћете поделити лимунаду на њим изложби авангардног сликарства. Не, неће му зафалити за бурек или кутију цигарета – само, знате, такве послове предводе и обављају такви. Увек и свугде на свету.
Kако вам, драги Другосрбијанци, нису за око запале виле Рамоша Харадинаја или Хашима Тачија – јесу ли они „борци за слободу“, нису Ескобари? Kако нисте видели где живи Насер Орић, у каквом је луксузу Готовина и слични чија имена или не спомињете или их спомињете са великим поштовањем? Kоначно, драги Другосрбијанци, не заборавите да је тај Ескобар нахранио много гладних уста и много сиротиње збринуо у Kолумбији, водећи рачуна о интересима народа, а ваши Ескобари попут Ђиласа, Шолака, Маринике и дружине, док се купају у милионима и златним базенима, нису нешто показали такву емпатију, зар не?
Ништа, али ниједна шиптарска пропаганда, ниједан аутошовинистички покушај да се још дубље увуку у ректум амбасада, ниједно западно лицемерје, међутим не може бити гласније од громогласне, пркосне тишине која је владала по црквама и на гробљу приликом сахране три хероја.
Не рачунајући шаку изрода, ипак смо ми народ логораша који је навикао да устаје на чуваре, колико год мале шансе биле. За разлику од народа који су навикли да су чувари, или да перу ноге чуварима и друкају за ситне привилегије.
Томо Ловрековић