Поводом почетка обележавања 20 година рада прве „Ћирилице“
- Ћирилица је темељ српства
- Рат против ћирилице води се од 11. века до данас
- Данас је најтеже водити рат за ћирилицу зато што је српска лингвситика била приморана да у језик Срба, осим српске ћирилице, нормативно легализује пре 66 година употребу фаворизоавног параписма у верзији хрватске латинице
- Највећи проблем српске азбуке је у томе што се рат за ћирилицу води данас уз обавезу да се не оштети наметнуто само Србима у њихов језик параписмо противно Члану 10. Устава Србије и пракси у целом свету
- Данас делује трагикомично кад српски политиачри и државници „приговоре“ хрватским и другим политиачрима што се у Хрватској, на пример, и другде изван Србије ћирилица Србима чекића или забрањује на разне друге (лукаве комунистичке) начине, а истовремено у Србији Срби су понижени туђим писмом у 90 одсто случајева у јавности
У оквиру културе и цивилизаије у Европи Срби су примили од најписменијег дела тадашњих народа свештенства писмо, сродно глагољици, савршеније и приемреније природи српског језика ћириличко писмо које су створили ученици првих словенских вероучитеља и просветитеља Ћирила и Методија којима јее посвећен свети дан који се обележава међу Србима 24. маја. Наука је установила гледиште да је творац ћириличког писма Климент, па се ћирилица понегде зове и „климентица“, а Климент јој је дао име „ћирилица“ из поштовања према своме учитељу Светом Ћирилу. Иако постоје и гледишта да су Срби много пре Ћирила и Климента имали своје писмо веома слично данашњој ћирилици, наука еј ан становишту и даље да је Ћирило Словенима створио пррво писмо глагољицу.
ЋИРИЛИЦА ЈЕ ТЕМЕЉ СРПСТВА И СТУБ ЊЕГОВЕ БУДУЋНОСТИ
Наравно, тешко је данас бити сигуран у истину откада Срби имају своје писмо зато што се у Европи често уништавало оно што је у култури било српско, па и оно што се темељи на писму. Није тешко повероавти да су у „мрачним вековиам“ европске насилне историје уништаване културе и писмо мањих народа, а посебно Срба који су у директном додиру с културама у Европи с чијег тла се често атаковало на Србе и њихово духовно и материјално богатство најпере пропагандом, па онда и бомбама. Ми и данас, у тзв. модерном добу „демократије“ и „високе европске културе“ имамо допушатње из великих и снажних држава Европе и света уништавање српске црквенодуховне заоставштине и писменсоти, као што су српски манастири и цркве раније по Хрватској и Босни и Херцеговини, а данас на Косову и Метохији и у Црној Гори. На КиМ-у су се до јуче уништавали манастири и цркве или физичком силом – рушењем, а данас извођењем радова (прављењем путева) у таквој близини манастира Високи Дечани, чији ће мир и редован живот и трајање бити отежавани или онемогућивани.
Пре српских црквених духовних и материјалних вредности почело је уништавање српског миленијумског писма које је темељ Српства, српске културе, српског напретка које није могуће без језика и писма. Није нимало случајно католички синод у Солину 1060. године бацио анатему на ћириличко писмо прогласивши га „ђавољим изумом“ а Методија јеретиком. И није случајно што се то догодило убрзо после разбијања хришћанства на Западну католичку и Источну православни цркву. Латиница као писмо католика и протестаната одређена је да завлада и православним хришћанством и рат против ћирилицее поведен у 11. веку није на дуже никад престајао све до овог 21. века.
Данас се у Европи, посебно међу Србима, наставља рат против ћирилице, а за окончавање апсолутне превласти латинице кроз довршавање замењиавња ћирилице у Срба. Срби су одавно, па и данас, најугроженији од православних народа јер је међу њима последњих 66 година вођен рат против ћирилице и лукавством – познатом фаворизацијом хрватске абецеде међу Србима. Тако је, у ствари, објективно за Србе корисно преузимање Вукове језичке реформе (к)од Хрвата, у српском случају претворено у велику штету по Србе преко фавориазције створене хрватске националне верзије латинице која данас у Србији заузима већ девет десетина исписа на српском језику. Превласт хрватске верзије латинице која је у време Вука Караџића сачињена за потребе Хрвата католика да би примили за свој службени језик Вуков(ски) српски језик. Да приме, тај штокавски, српски у лингвистичкој основи, језик у верзији народног српског језика за свој на посебној врсти латиничког, а не српског (православног, разуме се) писма ћирилице, помогла је Аустроугарска монархија преко Вука Караџића који се морао сагласити да тај језик, једини у Европи и свету, добије, поред свог основног, матичног, домаћег писма и латиничко писмо у улози параписма које је, као латиничко, предвиђено да у будућности смени српско (ћириличко) писмо, као темељ Српства и српске културе, цивилизације и општег идентитета Срба.
Зато је у наше време познати српски лингвиста Милош Коавчевић ваљано проценио значај српског писма за срспки језик и Србе на овај начин: „Ћирилица је неотуђиви дио српског језика, и зато је српски језик у свој пуноћи српски тек кад се исписује ћирилицом“ (Милош Ковачевић, Борба за ћирилицу и српски језик, Андрићев институт, Андрићград, 2018, стр. 127). Свакако, то су одувек знали они који су повели рат против српске ћирилице, јер су знали да тако водее рат и против српског језика и против Срба. А зашто је ћирилица толико важна Србинма, споменути лингвиста образлаже на овај начин: „Српски језик и српска ћирилица темељни су идентитетски национални критеријуми српскоаг народа“.
Нажалост, политичко-идеолошком борбом комуниста против ћирилице, југословенска власт је успела да добар део Срба забораави које је њихово писмо, да заборави његов зналчај за свој идентитеет и да, стога, данас има доста Срба који су стекли школски наопако занње да је „и латиница наше писмо“. У томе су посебну штету у данашње време нанели они српски лингвисти и филолози који су преименовали хрватско писмо у „српску латиницу“, што је код дела Срба изазвало закључак: „Што да толико бринемо за своју ћирилицу кад је нама Вук смислио и српску латиницу?“ То је било последиац једног фалсификата да је баш Вук саставио Хрватима латиницу, па је она зато „српска латиница“. Какав страшан антићирилички промашај једног броја српских лингвиста и филолога! А део наивних (неуких) Срба поверова у тај парктично антисрпски фалсификат, јер лепло звучи да је хрватско национално писмо – „српска латиница“.
Зашто је такву баналну неистину ширио један број српских лингвиста и филолога – нормалним Србима и зналцима истине о писмима никада неће бити довољно јасно.
НАЈПРЕ ЈЕ ЗАПОЧЕТ РАТ ПРОЗИВ ЋИРИЛИЦЕ,
ПА ТЕК ОНДА НЕИЗБЕЖАН РАТ ЗА ЋИРИЛИЦУ
Дакле, јасно је да српског рата аз ћирилицу не би било да није пре тога поведен рат против ћирилице. Тај се рат против ћирилице обично најжћешће водио у време започетих ратова за окупацију Срба, а у том рату антићирилички рат је био последица рата и ширене мржње према Србима и посебно против њиховог писма. Тај се рат против ћирилице водио на различите начине, а најжешће током вођења рата за окупацију и уништавање Срба па се тада и уништавала ћирилица насиљем, забранама, паљевином књига, разних ћириличких списа, паљевинама и рушењем цркава и манастира с ћириличким писмом.
Рат Срба за ћирилицу изазван је и он је вођен ради ослобођења Срба и њихове ћирилице. И све до стварања друге, комунистичке Југославије, приликом ослобађања Срба и Србије ослобађана је и враћана у пуни живот српска ћирилица.
КОМУНИСТИЧКИ РАТ ПРОТИВ ЋИРИЛИЦЕ БИО ЈЕ НАЈУСПЕШНИЈИ ЈЕР ЈЕ ЛУКАВО ВОЂЕН
Сви претходни ратови у десет векова, све окуапције Срба и све забране ћирилице нису дали резултата у трајнијем смислу до појаве на власти у другој Југославији једне посебне идеолошке опасне секте која је измислила нарочите методе које су довеле до данашње замењене ћирилице у језику Срба чак до 90 одсто изван Србије, али и у самој ужој матичној држави српског народа – Србији.
Комунистичка власт у Југославији после 1945. године, после покушаја да се ћирилица замени латиницом видним насиљем и забраном у време планирања Новосадског договора о српскохрватском, хрватскосрпском језику 1954. године, а после напомене српских учесника расправе поводом тог договора и објашњења да би било у српском народу лошее примљена наређена замена ћирилице јер би оан подсетила на оштру забрану ћирилице у време НДХ, комунистичка власт је прихватила предлог и закључак с Новосадског договора да „латиница и ћирилица буду равноправне“, али је превара била у томе што та власт није сматрала да у коришћењу писма треба да буду равноправни народи. Зато је она одмах после Новосаадског договора спровела ту „равноправност“ тако што се дала на брзу фавориазцију латинице. А ако би се неко од Срба побунио због замењивањаа ћирилице у јавности, било би му одговореено да је то у реду, јер су писма „равноправна“. Дакле, ћирилица се сматралаа од власти „равноправном“, па није проблем ако се замени, јер она и замењена има епитет „равноправности“.
Свака врста фаворизације латинице на штету ћирилице је подстицана, па и преко прекидања производње машина за куцање с ћириличким тастатурама. Српска ћирилица је тако убијана проглашеном „равноправношћу писама“. Добар број Срба се томе приклонио и служио је у процесу замењивања ћирилице латиницом.
И данас су највећи противници ћирилице у Србији они који спомињу „равноправност писама“ и који су заборавили како се извршила тако масовна замена српског писма у јаавности и у Србији. Наравно, та замена данас не само ад не смета него је и подржавају сви они који хвале комунистички систем владавине који је био у историји најуспешнији у затирању српске азбуке.
РАСКОРАК ИЗМЕЂУ НАРДОНЕ ОБАВЕЗЕ ИЗ УСТАВА СРБИЈЕ И СТВАРНОСТИ У ЈАВНОСТИ
Данас у Србији имамо нелеаглну веома чудну ситуацију у вези са српским језиком на ћириличком писму. Имамо поотпуни раскорак између онога што је народ изгласао на референдуму за Устав Србије (2006) у коме постоји Члан 10. који предвиђа јасно по сваком ко зна да чита како пише. И јасно пише за српски језик и ћирилицу: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.“ Када су у службеној употреби други језици и њихоав писма, одређује закон и ту нема ничег спорног. Спорног има само у вези с јасном обавезом за српски језик и писмо народа који је створио своју државу за себе и за све оне који живе са Србима равноправно у тој држави. А матични народ (Срби) једини не остварује своје основно и уставно право на своје писмо у 90 одсто случајева. Све друге мањине имају и формалноуставно и ставрно у јавности право на свој језик са својим писмом, а само матичном народу се примењује правило наметнуте праксе из времена комунистичке власти да једини Срби имају и даље „равноправност“ свог и туђег писма у свом језику тако што туђе писмо држи 90-процентну наслеђену од комунистаа превалст. А о томе данас не брину ни валст ни Уставни суд Србије. Истина власт (Вучић понекад) спомену да ће сачинити с Републиком Српском закон о заштити ћирилице, али у том обећању никако да се спомене када ће се спровести Члан 10. Устава Србије у првом ставу, јер се други став о другим језицима и писмима, доследно, хвала Богу, спроводи. Некада и више од онога што предвиђају Устав и Закон о службеној употреби језика и писама. Само за Србе Устав у вези с њиховом ћирилицом још је веома далеко. А, уз то, већ 14 годиан одлаже се усаглашавање рееченог закона са ставом првим из Члана 10. у вези са српским језиком и ћирилицом.
Зато данас делује трагикомично кад српски политиачри и државници „приговоре“ хрватским и другим политиачрима што се у Хрватској, на пример, и другде изван Србије ћирилица Србима буквално чекића или забрањује на разне друге (лукаве комунистичке) начине, а истовремено у самој Србији Срби су предуго понижени туђим писмом у 90 одсто случајева у јавности.
ЗАКЉУЧНО ПИТАЊЕ:
ХОЋЕ ЛИ СРБИ БЕЗ ЋИРИЛИЦЕ САЧУВАТИ МАКАР СРБИЈИЦУ?
Многи Срби у Србији, па и они у власти, као да су заборавили стално понављану историјску чињеницу: кад Србин изгуби рат за ћирилицу – неизоставно одмах после тога губи право на државу и на голи живот. Зар Срби нису најпре изгубили своје право на ћирилицу у Хрватској, Црној Гори, на Косову и Метохији, па су за краће или дуже време изгубили право на дражву. Срби у Хрватској су имали статус државотворног народа Хрватске, а сада су делић од протераног народа без права на своје писмо, Србима у Црној Гори је одузета пуна конститутивност, па се сада рачунају у прогоњену мањину с прогоњеном Црквом, без ћирилице у јавности, а на КиМ-у су изгубили ћирилицу најпре, а онда им је отета држава),
Срби у Србији су остали без 90 одсто српског језика на ћирилици (данас трпе неуставну анархију у писању свога језиак, а дај Боже да ће они једини успети да без 90 одсто ћирилице сачувају државу која је у пракси данас (с отетим Косовом и Метохијом) у ствари Србијица.
Драгољуб Збиљић