Српске принцезе у средњем и 20. веку биле популарне младе међу племством на Старом континенту. Одлучно управљале Угарском. Највише одлазиле на руски двор, а по лепоти се памти Јелена Петровић Савојска
Још од 12. века постоје записи о српским принцезама и кнегињама које су постале моћне и цењене европске владарке. У мађарским документима, на пример, налазе се подаци о двема краљевским дамама српског порекла, које су биле на челу Угарске. Прва је била рашка принцеза Јелена од Србије и краљица Угара, а друга угарска краљица Јелисавета Котроманић.
Принцеза Јелена, ћерка жупана Уроша Првог из Раса, удала се 1132. године за слепог краља Белу Арпадовића. Када је Јелена одлазила међу Угаре, отац краљ Урош јој је рекао:
– Пред Угарима не смеш да покажеш страх. Поред слепог мужа, ти ћеш бити и краљ и краљица. Мораш му родити синове и постати Угарка, па владај одлучно и сурово.
Принцеза Јелена Српска, како су је звали, у мираз је свом мужу донела део Босне. Јавности је представљена на сабору у Араду. Краљ Бела и краљица Јелена имали су четири сина, Гезу, Ладислава, Стефана и Алмоша, и ћерке Софију и Гертруду, које су младе умрле.
– На сабору у Острогону 1136, Бела и Јелена прогласили су свог сина Ладислава за херцега од Босне. Последњи пут краљица Јелена се помиње у хроникама за 1156. годину. Њени унуци су владали Угарском до 1172, а унуке су се удавале за владаре Немачке, Арагона, Бугарске, Византије, Украјине и Пољске – пише др Љубивоје Церовић.
Друга српска краљица Јелисавета, из рода Котроманића, удата је 1353. за Лудовика Великог са којим је родила четири ћерке. Након Лудовикове смрти 1382. Јелисавета је постала краљица Угарске. Била је једина жена владар све до времена Марије Терезије. Престо Угарске је делила са ћерком Маријом. Њена друга ћерка Јадвига је удајом за Владислава Јагеловича крунисана у Кракову 1384. као краљица Пољске.
На украјинском двору од 1147. до 1154. године брат великог кнеза Владимир Мстиславич је из Угарске довео невесту која је говорила српски. Била је то ћерка свемоћног палатина, српског жупана Белоша, коју су звали по надимку кнегиња Бановна. Владимир је као владар добио кнежевину дорогобушку, с престоним градом Волињским. Живео је лепо са српском кнегињом Бановном, с којом је изродио синове Ростислава, Мстислава, Јарослава и Свјатослава, бележи хроничар Душко Лопандић.
Према ретким подацима, Конрад, кнез од Знојма, члан чешке владајуће породице Пшемисловића, оженио се око 1134. године Маријом, сестром угарске краљице Јелене и ћерком српског великог жупана Уроша Првог. Преко кнегиња Марије Српске, како су је звали Чеси, владарска породица ородила се касније с пољским, немачким и другим владарским породицама средње и источне Европе. Имали су два сина, Ернеста и Конрада Трећег Ота, и кћерку Јелену. Други син, Конрад Ото постао је 1179. господар целе Моравске, а 1182. године добио је од немачког цара Фридриха Барбаросе и титулу грофа Моравске. Кћи Јелена се 1166. удала за пољског војводу Казимира Праведног из владајуће династије Пјастовића. Потомци Казимира Праведног и Јелене од Знојма тако су Угарском владали до 16. века, а Пољском до 17. века.
– У време владавине деспота Петра Четвртог Рареша у Молдавији од 1526. до 1546. његова жена Јелена, била је ћерка последњег српског деспота Јована Бранковића. Као задужбинар у Ботошану је саградила две цркве. У једној од њих стоји натпис „Јелена деспотовна, госпожда Петра војводе, дшти Јоана деспота“. Њихова ћерка Роксанда постала је супруга молдавског војводе Александра Лупушњана – пише историчар Љубивоје Церовић.
Руски двор је ипак имао највећи број Српкиња. Историчар Дејан Танић, који се бавио пореклом цара Ивана Васиљевича Грозног, открио да је цар имао српске претке.
– Његова мајка Јелена Василијевна Глинскаја и баба Ана Јакшић су Српкиње. Цар Иван Грозни је дете кнегиње Јелене и руског великог кнеза Василија Ивановича, регента Русије од 1533. године. Како је цар рано остао без мајке и оца, бригу о њему преузела је баба, принцеза Ана Јакшић од Србије, која га је упознала са српском традицијом и учењем Светог Саве – истиче Дејан Танић.
Родбинске српско-руске везе ојачала је и династија Петровића из Црне Горе, када се ћерка Милица удала 1889. за великог кнеза Пјотра Николајевича, унука цара Николаја Првог. У овом браку су рођени Роман, Марина и Надежда. Брак у Русији је склопила и Анастасија Његош, звана Стана, сестра принцезе Јелене, која се удала за Георгија Максимилијановича на имању Романових 1889. Иако је брак врло брзо завршен, у њему је рођено двоје деце, кнез Серјожа Георгијевич и кнегиња Јелена Георгијевна. Принцеза Стана се потом 1907. године удала за великог кнеза Николу Николајевича Романова и постала велика кнегиња. Умрла је у Антибу 15. новембра 1935. године.
Почетком 20. века века, кнегиња Јелена, једина ћерка краља Петра Првог Карађорђевића, после школовања у Европи, отишла је у Русију са напуњених 14 година. У потрази за супругом, удала се 1911. за кнеза Јована Константиновича, унука цара Николаја Првог. Венчању су у Санкт Петербургу присуствовали цар Николај Други и краљ Петар Први Карађорђевић. Српска велика кнегиња је родила ћерку Јекатарину и сина Вцеволода. У време ликвидације породице Романов, кнегиња Јелена се, преобучена у милосрдну сестру, са децом пробила до српског посланства. Умрла је у Француској 1962. не видевши Србију.
Од свих српских принцеза најпопуларнија и најлепша је била Јелена Петровић Савојска. Била је жена краља Виторија Емануела и претпоследња краљица Италије. Рођена је на Цетињу, али је младост провела на руском царском двору. На пријему поводом венчања цара Николаја Другог је упознала напуљског принца Виторија Емануела. Венчани су 24. октобра 1896. Њихови потомци Јоланда Маргарита Савојска, Мафалда Марија Савојска, Умберто Савојски, Ђована Савојска, Марија Франческа Савојска доживели су и 21. век. Краљица Јелена Савојска преминула је 1952. године у Монпељеу. Католички бискуп Ришар из Монпељеа иницирао је да се она прогласи за светицу.
НЕМАЧКА
ШЕСТА ћерка црногорског краља, принцеза Ана, удала се 1897. за Франца Јосифа Батенеберга, потомка огранка хесенске династије која је у Немачкој само формално уживала владарске прерогативе. Венчање је обављено на Цетињу, по прописима евангелистичке вере. Нису имали деце, а Ана је умрла 1971. у деведесет седмој години – тврди историчар Љубивоје Церовић.
ВЕЧНА КРАЉИЦА
ЈЕЛЕНА Грба Дабош је била супруга краља Степана Добиша и краљица Босне од 1395. Она је након његове смрти изабрана од властеле за владарку, али је три године касније смењена. Остала је да живи у Босни са титулом краљице. У браку са краљем Дабишом је имала само једну ћерку, Стану, која се удала за Ђурђа Радивојевића.
СУЛТАНИЈЕ ОЛИВЕРА И МАРА
– ШЕСТ месеци након Косовске битке, кнегиња Милица, по савету патријарха, дала је ћерку Оливеру за султана Бајазита Првог. Кнегиња Оливера је као султанија са Бајазитом изродила Сулејмана, Ису и Мехмеда. Син Мехмедов, а Оливерин и Бајазитов унук Мурат Други постао је владар Османлијског царства. Он се 1435. оженио Маром, ћерком Ђурђа Бранковића. Обе српске султаније Оливера и Мара нису мењале имена, ни своју православну веру – тврди историчар др Јусуф Мулић.
Извор: novosti.rs
