После тринаест година проведених у Београду Јована Аћимовић вратила се у Алибунар, а са собом је понела чоколаду и љубав коју је развила према њој.
Нежност коју носи банатска равница радо пореди са током истопљене чоколаде која клизи са ивица чиније. Мир којим одишу превоји на којима је одрасла воли да каже да данас испуњава стрпљењем њене руке док филигранским детаљима украшава ручно рађене кутије од чоколаде.
„Веома је важно да сте научени да за велике снове никада није касно, а да мали снови не постоје“, почиње Јована причу о ономе што често воли да назове плесом, а не послом. Дипломирани економиста, након звања фармацеутског техничара, са љубављу и раширених руку пригрлио је звање чоколатеријера. Радионица „Укус љубави” коју је отворила постоји од 2019. године, а како каже, са чоколадом се дружи још од 2017. године када је сасвим случајно ухваћена у магичну мрежу могућности.
„Посао економисте је у мени изазивао жељу за напретком, с тим што се тај напредак заснивао на хијерархијском и материјалном. Нисам била незадовољна, али нисам била срећна. Када сам се одлучила да изађем из економије била сам свесна да оно што је постао мој сан и жеља тражи много, али сам веровала да ћу много и добити. Највећа подршка у свему ми је породица која увек и безрезервно стоји уз мене.“
Последње на чему је радила је реплика Храма Светог Саве, која се налази изложена у Музеју чоколаде у Београду, а оно што истиче јесу људи, људи који на отворену емоцију и лепоту одговарају чистим срцем.
„Када стојите уз нешто што је ваша рука направила, свесни да без употребе модли и калупа немате на том раду нити једну савршену линију. Стојите уз оно што сте ви, што је ваша садашњост. Најбоље од себе што сте могли дати. Огољени, чекајући реакцију. А оно што добијете је дивљење одраслих људи, добијете дечје искрене и одушевљене погледе. Добијете све оно што сте уложили у рад – љубав, али неколико пута већу, на много начина другачију.“
Јована у раду користи алат који често није намењен за чоколаду, али је могуће стерилисати га и тако му доделити нову сврху, попут хируршког скалпела којим израђује своје магичне кутије од чоколаде у које пакује пралине са меким пуњењем.
Воли да каже да је мир који је дотакла вративши се у родно место, део њеног рада. Оаза коју је направила у тишини своје радионице дозволила је машти да обрише границе немогућег.
„Када имате жељу, кажите је наглас, онда вам оно дете у вама неће дозволити да одустанете чак и када постане тешко. А постане. Окружите се људима који верују, верују у ваш сан, али имају и своје снове. Поштујте оно што носите у себи. Верујте да све се може. Баш онако и онде где ви пожелите.“
Јована у разговору шаље јасну поруку да је све могуће и да живот у граду није услов за успех. „За успех су вам потребни добро дефинисани снови и циљеви, подршка оних које волите и сати рада и учења љубављу уткани у сваки производ који из радионице изађе“, каже док нам показује фотографије Алибунара и њених радова који су у њему рођени.
