Да ли сте знали да је у једном тренутку у историји Русија освојила Србима суседну Бугарску! Кнез Свјатослав Игорович (рус. Святослав Игоревич) рођен је као син кнеза Игора и његове супруге Олге. Своју владавину Кијевском Русијом Свјатослав је провео у сталним војним походима на истоку и југу који су довели до пропасти две до тада моћне државе у Источној Европи, Хазарског каганата и Првог бугарског царства. Његова десетогодишња владавина била је обележена брзим ширењем руске државе на долину реке Волге, степе северно од Црног мора и на Балканско полуострво. Свјатослав је био и први владар Кијевске Русије који је, према Повести минулих лета, имао потпуно словенско име, за разлику од предака, који су имали имена пореклом из старонордијског језика. После њега, пракса са словенским именима је била уобичајна (Владимир, Јарослав, Мистислав,…). Током своје кратке владавине Свјатослав је створио најпространију државу у тадашњој Европи, а 969. је престоницу пренео из Кијева у Перејаславец (Мали Преслав) на Дунаву. Насупрот својој мајци Олги, која је примила хришћанство, Свјатослав је остао веран многобоштву поштујући божанства Перуна и Велеса. О његовој младости се мало зна, ни година рођења није поуздана. Отац Игор је био убијен 945. од стране мало познатог словенског племена Древљана. Мајка Олга је била регент у Кијеву све до Свјатославовог пунолетства (око 963). Његов тутор је био Варјаг по имену Асмуд. Свјатослав се није превише интересовао за администрацију, док је са друге стране време углавном проводио са својом ратничком дружином у борбама са околним државама. Према Повести минулих лета у војне походе ишао је без коморе, посуда за припремање хране, месо није кувао, већ је секао комадиће коњетине, говедине или дивљачи и пекао их на угљу. Такође, није носио шатор, већ је испод себе простирао коњско ћебе, а седло је стављао под главу. Ратници из његове пратње чинили су исто то. Био је просечне висине и грађе. Носио је бело одело и једну минђушу са рубином и двоје бисера, са перјаником – што ће доцније бити узор за изглед руских козака!
Након преузимања престола кијевске Русије почео је експанзију у поречје реке Волге и понтске степе. Ту је имао велики успех са освајањем хазарског каганата, који је важио за једну од јачих творевина у источној Европи. Разлог конфликта Руса и Хазара није познат, једна од могућности је борба за богати трговачки канал који се водио реком Волгом. Хазари су на Волги добро зарађивали са порезима на трговину и транспорт на самој реци. Неки историчари наводе да је Византија наговорила кијевске Русе на обрачун са јеврејским Хазарима, којима на византијском двору Романа I Лакапина нису били склони. 969. године срушио је хазарску престоницу Атилу и приморао ово моћно степско племе на вазалство, тиме спојивши ,,шуму и степу“, како се у Русији каже. Нићифор Фока је 967. или 968. послао Свјатославу свог емисара Калокира, са намером да Свјатослава наговори да нападне Бугаре. При томе је добио 15.000 унца у злату. Свјатослав је пристао и на поход кренуо са 60.000 војника, укљјучујући и и најамничке одреде Печенега. Бугарски цар Борис II Бугарски је био поражен и указивало је да ће Руси заузети цели део северне Бугарске, али је тада дошло до подмитивања Печенега од стране Византије, који су почели са опсадом Кијева. Мајка Олга и син Владимир су се тада налазили у граду и после повлачења Печенега слали су писмо по Свјатослава, који се вратио и поразио остатке Печенега у околини. Освојене територије Бугарске је одбио пренијети под Византију. Након смрти маме Олге, која је умрла 3 дана након свађе Олге и бојара са Свјатославом, престоницу пренесе у Прејаславец, на ушће Дунава, које је важило за богати трговачки пут. У хроници Повест минулих лета је за 969. записано да је нову престоницу схватао као центар своје нове државе и тачку где теће трговина златом, свилом, вина и осталих добина из Византије према западу, коњи и сребро из правца Мађарске и Чешке и кожа, мед, восак и робови из руских земља.
Први покушај Јована I Цимискија да одбаци Свјатослава је пропао. Руске трупе су прешле Дунав и почеле са опсадом Адријанопола, што је у лету 970., због релативне близине, проширило панику на улице Цариграда. На крају исте године Византија, под командом Варде Склира победи заједничке трупе Руса, Бугара, Мађара и Печенега у бици код Аркадиапоља, док је у међувремену Јован Цимискије сузбијао побуну Варда Фоке у Малој Азији и након победе водио војску на Балкан и заузео град Маркиапољ, где су Руси држали део бугарске царске породице. Јован Цимискије се прогласио за ослободилаца Бугарске од Свјатослава. Свјатослав се је повукао до града Доростола (данашња Силистра), коју је византијска војска опседала 65 дана. Видевши да је одсјечен Свјатослав се предао уз договор да ће напустити Балкан, одвојити јужни Крим Византији и вратити се западно од Дњепра. Свјатослав је са војском одпловио реком до отока Березан, на ушћу Дњепра, где је презимио. Тамо их је ухватила велика глад.
Свјатославова кампања на Балкану за Кијевску Русију није уродила плодом, али је зато сузбио бугарско царство, које је било мања претња и српским земљама. Такође је то пошло на руку Византији, чији Василиј II Бугароубица је четири деценије са успехом водио борбе против Бугара. Свјатославова изненадна смрт у борби са Печенезима 972. године довела је до брзог распада његове државе која није била чвршће повезана изнутра. Остаће упамћен као један од најславнијих руских ратника, који је утицао и на судбину Балканског полуострва. Како би изгледао Хелм да је Русија остала присутна на њему?
(Јелачић, Алексеј (1929). Историја Русије. Београд: Српска књижевна задруга. Миљуков, Павел (1939). Историја Русије. Београд: Народна култура)
Извор: Историја Срба
