Многи међу мојим дојучерашњим саборцима и истомишљеницима ми замерају што и даље не јуришам на ветрењаче и не трошим своја знања и таленте на узалудне пројекте (сан о Србији апсолутне правде, којом теку мед & млеко, а владају праведници у функцији општег добра).
Јер се овде, најчешће, рачунају само нечије НАМЕРЕ и ЛЕПЕ ЖЕЉЕ, а никако – његов реални допринос (уколико није „револуционарно велики“ и видљив са сто километара).
И тиме се, све више и више, удаљавамо од још могућих стварних успеха и реализације понеког још некако преосталог, конкретног циља српског народа.
То је и главни разлог нашег самоубилачког пута у пропаст (а са „победничким“ паролама), нашег уличног одрицања од реалне дипломатско-политичке борбе за Косово и Метохију (а све са патриотским песмама на уснама), нашег уништавања сопствене Цркве (а са високо увис подигнутим иконама у побуњеничким, квази-зилотским процесијама), нашег избегавања служења Србији у униформи, током деведесетих (јер,како се писало, није било довољно отмено и фино „служити Милошевићу“ у „комунистичкој ЈНА“ или „екстремним паравојним јединицама“)…
Овај синдром пубертетског избегавања реалних обавеза и трпљења мањег зла да би се избегло оно много веће, најкобнија је болест наше епохе, која је захватила чак и многе међу заиста најпаметнијима (али, очито, не и најмудријима) међу нама.
Већих и мањих, добронамернијих или мање племенитих примера има колико год желите.
Па се тако (у најбољој намери) помиње неостварени, а више него значајни „Закон о језику и писму“, предложен пре две године, а током министровања Владана Вукосављевића. И то да је тај значајни идентитетски Закон сада скривен у каквој фиоци, па се нити реализује, нити може да се поново поднесе и покрене.
То јесте тако. И жао ми је због тога.
Али се увек мора трагати за решењем.
А решење постоји.
Оно је – помоћи све оне који могу да нешто ураде.
Ићи малим, али конкретним корацима у правом смеру.
Ако је нешто „превелико“ за овај тренутак, онда је требало одмах, под хитно, наћи све оно још могуће и урадити то, а са позиције управљања нимало безначајним буџетом Министарства културе.
Овако је читава ствар већ годинама замрзнута у опцији „много хтео, много започео…“, а министрови и наши заједнички противници и даље настављају да нас клевећу и уништавају, све јачи и јачи, орни за довршење овог свог пакленог подухвата…
Ја сам, ето, изабрао управо овај модел о коме говорим.
Мале, али реалне доприносе српству, уз избегавање тих „превеликих“ амбиција, које не би могле да се остваре (а, успут, би онемогућиле ово што је ипак још увек могуће).
Па ме зато са свих страна огорчено нападају апстрактни предлагачи тих оооогрооомнииих, немогућих „националних мисија“ (за нашу ситуацију у овим временима), не осврћући се на сабласно празне шкриње својих „доприноса“ Србији коју тако и толико воле.
Шта да се ради. Морамо наставити путем својих судбинских корака, онако како нам наша савест и интуиција налажу. Бирајући још увек проходне стазе за наш упорни, неодустајни кас.
Ако не може галопом и одмах, у сјају и слави, онда може стрпљиво и упорно, а према истом оном циљу ка коме су ишли наши велики преци – и у данима ослободилачких устанака и ратова, али и у вековима физичког, спољашњег ропства (које се због тога, срећом, никад није претворило у духовну капитулацију и крај наше отаџбинске мисије у историји).
Свако по свом осећању и памети.
За тобожњу или стварну корист за нашу ствар.
Драгослав Бокан
