Пише: Аркадиј Талисвејбер

Ко су Козакиње?

«Округла и румена лица, тамних очију, огромне, посебно чврсте, црнокосе и према туђину непријатељски расположене». Тако је Александар Рихелм, први историчар козаштва, описивао жене које су у XVIII веку живеле на Дону.  

Откуд долазе ове лепотице и како су успеле «парирају» слободним Козацима за које је била посебна «дрскост» да уопште немају жене.  

У XVI-XVIII веку Козаци су регуларно ишли у походе против Басурмана (нехришћана) у Кримском канату, власти Порте на Кавказу и Закавказју.  Као трофеје – заробљенике – они су пленили прекоморске заробенице које су на татарском називали «јарикама» (ратне заробљенице).

Постоје сведочанства да су у зиму 1634. и 1635. године у своја села Козаци довели око 800 жена из Чубуре и 935 из Очаковске косе.

Прва ствар кроз коју је девојка пролазила било је православно крштење и давање уобичајених руских имена. Муслиманске Заире, Дајре, Дадире постајале су Зоје, Дарије и Надежде. Казаци су их узимали за жене: а женидба је временом постала престиж. Било је уврежено веровање да ако имате супругу и децу да сте прави ратник и да можете издржавати и бранити своју породицу.

Познато је да су се запорошки и донски Козаци женили за страсне Туркиње, Персијанке, ћерке грчких трговаца; а Терци (становници реке Терек) за своје комшинице Дагестанке и Чеченке; уралски за Ногајке и Сартјанке, Јаици Козаци женили су се Казакињама и Узбекистанкама.

Заробљене Јасирке углавном су биле Муслиманке из ситуираних, богатих, а понекад и племићких породица, усвајале су козачку културу, а обичаји из својих народа позитивно су преносиле на Козаке ратнике.

Постепенно је број «заробљеница» довезених из погода спао на нулу. Већ почектом XIX века ратници су склапали бракове углавном у оквиру своје касте и то углавном локални лепотицама.

Ред и поредак у козачкој породици

Како пише Иван Кандауров у својој књизи Донски Козаци, жена је у очима Козака дуго била само робиља, ствар, у крајњој линији само домаћица: «Од Бога је да Козак старији од жене буде». Зато су у почетку Козакиње биле принуђене да трпе непоштовање, а неретко су их и тукли.

Временом су се обичаји у козачкој средини мењали. Како тврди локални етнолог и публициста Галина Астапенко томе је допринело често и дуготрајно одсуство главе породице. Док је муж ратоао, жармелка (жена ратника) сама је васпитавала децу, бринула о старима, на њим плећима било је комплетно домаћинство.

Стока, окушница, виноград, баште, кување, прање, пеглање, шивање и спремање зимнице – било је на плећима жена са којима су оне увек излазиле на крај.

Неких два века неслободне «робиње» и странкиње постале су пуноправне представнице козачке заједнице и заузеле у њој посебно место.  Дечаци и девојчице су се Козакињама обраћали речју «мамаша» и кад би је видели из поштовања су устајали. Вршњаци су је звали «сестром», а уважени Козаци – «ћерком».

Поред вештина у домаћинству, Козакиње су знале како да се брину о коњима, који су понекад по природи били веома свирепи, ритали се и гризли. Знале су и да рукују оружјем (сабљом, пушком), возе запрегу и оседлају коње. Зато су Козаци и морали да поштују своје жене.

Не чуди да је «Казак… невољно осећао њену (женину) супериорност. Цела кућа, сво имање, читаво домаћинство стекла је она и све се држало на њеном раду и бризи», писао је Лав Толстоу у причи «Казаци».

А ево још једног примера који је у својој новели описао козачки писац: Гари Немченко:

«Године 1914. у рано јутро у селу Отрадное прође коњем Козак са црвеном заставом најављујући рат. А већ у касно вече Хоперски пулк кретао се у колони на место збора. Заједно са пуком, разуме се, кретали су се жене и старци. Једна жена која је водила коња са запрегом и случајно, једном страном точкова, прешла по пшеничном пољу, официр који је у читавом пуку био познат по презимену Ердељаи, удари је због тога бичем по рамену. Из колоне излете Козак и посече га».

«Љуб – не љуб» – долази у Круг

Односи између Козака и Козакиња били су пуни поштовања и равноправности. Козачка заједница је жестоко спречавала небригу према женама. На пример, Козак је мого бити осуђен на смрт због силовања. Козакињама је било дозвољено да раде оно о чему су жене у Русији могле само да сањају.

Например, постојао је обичај захваљујући коме је донска Козакиња могла да спаси живот смртнику пред часним народом. «Младог Козака осуђеног на смрт изводе на подијум где му се чита казна. И кад је џелат већ био спреман да изврши казну, из масе би излазила девојка и главу му прекривала марамом», пише историчар Г.П. Надхинин.

Тако је девојка сведочила пред сељанима да ће одметнутом ратнику који је постао глава породице избити из главе све будалаштине.

Козакиње су чак имале право да иницирају развод. Она је имала право да изађе у Круг (сеоски трг) и речима «Не љуб» и тако је стицала слободу од породичних обавеза и преузимала половину имовине. После када је брак почео да се заснива у цркви, а младенци се венчавали у храмовима, разводи су постали готово немогући.

После погибије мужа удовица је наслеђивала имовину чак и тада када су свог пирпадника Козаци сами осуђивали на смрт. Супруга је могла да рачуна на доживотну заштиту и подршку заједнице.

За слободне донске Козаке још пре револуције постојао је и посебан празник – Дан донске Козакиње. Он се обележавао 21. новембра, а већ у ХІХ и почетком XX века тога дана организовани су балови од којих је главни био у Собрање армије и морнарице уз позив свим козачким јединицама, јункерима, официрима козачких гардијских пукова, функционерима, студентима и научницима.

Херојине и грофице

Козак В.А. Дронов у својој књизи Казачка награда писао је да су жене биле посебан клан са својим обичајима. Козакиња је могла да добије медаљу За усрдност и бригу о отаџбини, лепо понашање и ако је слала на службу више од три сина. Такве жене су имале посебну почаст и поштовање, а сами атамани су им се клањали.

У случају опасности Козакиње су имале право да употребе оружје и од Басурмана (нехришћана) бране село. Међу донским Козакињама постојале су праве херојине

Историја памти одбрану Азова 1641. године, тада новог козачког села. Утврђење је напало 227.000 јаничара и страних плаћеника силистријског паше Хусејина Далија и кримског ханата Бегадирја Хиреја. Њима се супротставио козачки гарнизон са 6.000 људи као и 800 Козакиња које нису својим мужевима само пуниле пушк, већ и прецизно пуцале по Турцима.

Легендарна козачка ратница постала је Прасковја Куркина из села Нагавскја (данас се оно налази у Котељниковској општини Волгоградске области, на левој обали Дона). Она је служила у Балабиновом пуку током пољског рата 1792. године. Она је постала прва жена којој је додељено официрско звање у руској армији и носилац два ордена.

А обзиром да време не стоји, а са њим ни култура па ни просвета. У високом друштву почеле су да се појављују прелепе жене потомци некадашњих Јасирки – лепотице тамне пути, које нису плениле само својом лепотом, већ и памежу и посебним карактером. Прве грофице из руских племићких родова козачког порекла биле су ћерке породица Орлов-Денисових, Матвеја Платова, као и дворске даме многих руских царица: Себрјакова, Јефремова, Жирова, Карпова и многе друге. Све су оне завршиле високе школе, универзитете и разне високе женске универзитете.

Ипак, ма колико да је врела крв текла венама образованих Козакиња, оне су остајале веома конзервативне и одане својим сељанима. Њима су била туђа модерна «народњачка» учења и револуционарне идеје, међу Козакињама студенткињама није било револуционарки, а поготово терористкиња. Најморалнији идел за потомке Козакиња био је Господ Бог, а од овоземаљских вредности – породица и родни праг.