Да ли бисте поверовали једном четвороножном створењу – оном кога поносито називате својим најбољим пријатељем – ако вам рекне коју реч о томе шта је све човек рад учинити у име љубави?
Одмах да вам кажем, овде нема места сумњи. Јер, ипак је – поред других паса – и човек најбољи пријатељ једног пса. Уколико вам то није довољно, нека послужи сазнање да и историја ову причу памти као једну од најлепших романси Београда. Иста би чак могла стати раме уз раме са сагом о Ромеу и Јулији; па ипак, ову се још нико није досетио преточити у књижевни класик.
Стога бих вас, како то ред налаже, најпре морао упознати са њена два главна јунака. Они нису, попут Шекспирових, били од уваженог племства, мада је најбољи мој пријатељ, Ђорђе Загла, свакако од оних чији су јунаштво и домишљатост и те како вредни помена.
Елем, још давних дана кад су Османлије својатале Балкан, у Србију је из Македоније приспео мој пријатељ Ђорђе. И решио је одмах да се храбро успротиви Турцима: ступио је међу борце у Првом српском устанку. Није се тај, вала, дао олако застрашити – поготово онда када је, у једној бици на Суводолу (што беше године 1809), упао међу непријатеље и засуо их турским узвицима! Ови су се, пак, поштено смакли, а мој је пријатељ то искористио да их још поштеније десеткује. Узвратили су, међутим, и Турци истом мером… Ђорђа су успели ранити у трбух, и мада је и пре умео извући дебљи крај, и ову је тешку рану јуначки преболео.
У међувремену се збило да су Турци и Срби одлучили склопити примирје. Напокон је и Ђорђе могао предахнути од борби, не слутећи у том тренутку да га очекује једна потпуно другачија, готово судбинска. Но, ова је у својој неизвесности била кудикамо слађа, јер случај је хтео да баш у доба ратног затишја Ђорђе упозна своју Јулију.
А само упознавање њихово беше довољно чудновато да успркоси одвећ суморним околностима сукоба два народа. И може бити да баш због тога прича коју вам казујем остаје вредна памћења. Тако се једаред догодило да је пут мога пријатеља навео покрај куће једног турског господина. Био је тај господин већ у позним својим годинама, али то му није засметало да ожени врло младу девојку по имену Баџа.
Да ли због правила вере или сазнања господиновог о лепоти своје изабранице – тек, Баџина лепота није се дала назрети ван зидова ове куће. Нарочито је тако било за време ратом опхрваног Београда – тада је Баџа била осуђена на скучен живот унутар мужевљевога дома. Од спољњег света делило ју је прозорче са решеткама, док и сама кућа беше опасана високим зидинама.
Поменуто примирје, ипак, донело је нешто слободе и јунакињи наше приче. Сада је напокон и Баџа могла чешће провирити кроз прозорска окна. И сва лепота што ју је њен господин чувао за себе, допала је погледима мог пријатеља Ђорђа.
Испрва једаред па дваред, а потом сваки пут изнова, погледи њихови сусрели би се кадгод би Ђорђе прошао крај Баџине куће. Ни једно није остало равнодушно на ова тиха сусретања два пара радозналих очију. Погледима су се затим придружили и осмеси, што беше довољно да из њих поникне једна необична љубав без речи и гласа.
А такве су љубави, сасвим извесно, трајније и јаче од оних брбљивих и гласних што се целом свету дају на знање. И ту се, као што наслућујете, крио следећи заплет. Ђорђе и Баџа су, наиме, силно хтели једно другом исказати љубав. Међутим, о састајању није било ни речи – а и да је било, питање је како би се споразумели када нису знали језик оног другог.
Чак ни писма нису могли слати пошто нису умели да пишу. То је све значило да су, желе ли се упознати, морали смислити пригодну алтернативу. Може ли бити да је постојао какав немушти језик, којим би двоје занесених макар прећутно устврдило оно што већ засигурно знају?
А пријатељ мој Ђорђе, мада није причао турски, познавао је један језик што га је мало ко разумео. То је био језик цвећа – један нарочити речник који су све турске жене знале као свој рођени. Заиста то беше лепа мисао: дозволити једном цвету да изрекне нечију љубав. Сада је требало решити како ту мисао упутити Баџи, јер не би ваљало да ко посумња у скривени разговор двоје младих.
И тада се Ђорђе досетио изванредног решења: ко би у овом случају могао био поверљивијим изаслаником до његовог најбољег пријатеља?
Видите, ја, као обично псето, не разумем језик једног човека или каквог цвета. Али разумем шта значи бити веран пријатељ – а то је, сасвим сигурно, добро знао и Ђорђе. Тако сам и ја добио нарочиту улогу: као специјални изасланик Ђорђев, имао сам његовој Баџи преносити мисли у облику цвећа.
А мој је пријатељ био довољно домишљат да ми помогне да то изведем. Тамо где би кроз вратанца бацио месо или кости, ту сам и ја научио да је то улаз у Баџину башту. А и Баџа ме је, морам признати, лепо дочекивала: увек би ме помиловала и дала ми кришку шећера.
Лако је било навићи се на тако пријатан третман. И сад кад сам научио пут до Баџине куће, могао сам помоћи Ђорђу да изрекне љубав својој драгој.
И није ми било тешко свако мало одлазити до Баџе. Око врата бих понео крпицу у коју би мој пријатељ ставио један цвет. Баџа би га узела, а онда би у исту крпицу ставила други цвет и послала га Ђорђу. Тако сам постао несвакидашњим учесником ове цветно-љубавне дискусије, носећи у свом завежљају свакојаке биљке. Рецимо, Ђорђев каранфил Баџи би рекао:
„Знај да си у моме срцу!“
А она би му узвратила: „Давно на тебе мислим!“, вративши моме пријатељу струк нане. Када је Ђорђе, пак, хтео рећи:
„Ти си моја, ти си само моја“ – послао би за своју драгу босиљак. На то сам моме пријатељу имао однети невен, јер му је Баџа хтела одговорити:
„И ти си мој драги!“
Рећи ћу вам у поверењу: љубав што је један цвет уме исказати одиста је изванредна. Потом су ови разговори постали кудикамо озбиљнији: кад сам Баџи једном приликом однео комадић креча, то јој је Ђорђе поручио:
„Ил’ ме љуби, ил’ ме се окани!“
Баџа је одговорила пославши му прамен своје косе, а мој је пријатељ знао да то значи:
„Узми ме на своје груди и бежимо!“
Очито је било да су ово двоје изнашли ваљани начин споразумевања. Нисам тада умео да наслутим колико ће се разговор одужити, све док Баџа мом пријатељу не посла зрно пасуља. А мисао иза те пошиљке гласила је:
„Извол’те к мени ноћас!“
Од тад па на даље, уместо мене би код Баџе одлазио мој пријатељ лично. Нисам више тако често ишао до ње, а и шећера сам добијао ређе но иначе. Међутим, ако мене питате, оно што је важно јесте да је моја изасланичка мисија успешно окончана.
А упитате ли мог пријатеља, он би вам засигурно устврдио да је највећа љубав његова била Баџа. Но, баш као што често бива са великим љубавима, и њихова беше од оних што се нису свршиле чувеним „живели су срећно до краја живота“. Баџа се, наиме, након неког времена са својим старим господином иселила из Београда. Мој пријатељ Ђорђе, пак, доживео је дубоку страрост и умро 1847. Тако је несвакидашња љубав њихова остала тек у сећању ретких, све док се ко не приволи од ње начинити доличну приповест.
Марта Леваи
