Вјерујем да нисам једини кога нервирају посљедњи догађаји из Бјелорусије. Толико је исто, толико идентично, да просто вријеђа интелигенцију.. Тако прочитах код једног пријатеља питање које отприлике гласи овако – „Како је могуће да Бјелоруси испадну толико глупи, да оно што су градили, чували и сачували 30 година, сада предају у руке својим и нашим крвним непријатељима?“Међутим, мислим да не треба да се љутимо на Бјелорусе који испадају тешки глупаци подривајући своју земљу; не због тога што можда не би заслуживали да се на њихову глупост укаже, него зато што ми, Срби, немамо на то морално право. Немамо јер – с једне стране Бјелорусе је чињеница да су се до сада сачували од евроунијатског и западног зла, спријечила да стекну ИСКУСТВО и знање и томе шта се дешава земљама којима царују „диктаторски режими“ а у које се са запада увезе демократија.Но, ми ИМАМО то искуство. И чак и ако га имамо, постоји критична маса Срба која би опет, и поново, у жељи да истјера неку своју правду, поново срушила остатке остатака своје државе, исто као Петог октобра, и упркос томе што имамо Пети октобар, и не само тај црни датум тог типа, у свом историјском искуству. То је други разлог зашто немамо право да се љутимо на Бјелорусе. Немамо јер ни ми нисмо ништа бољи. Имајући у виду да смо кроз то све већ прошли, можда смо и гори.Људска глупост дакле, способна је да превазиђе људско искуство, и мудрост. А поготово је способна да овлада људима који то искуство нису имали.Међутим, зашто је то тако?Мени се чини да постоје два разлога.ПРВИ је да се оно што у овом случају подразумијевамо под „глупошћу“, а што можемо дефинисати као „ЛАКОВЈЕРНОСТ“ базира на принципу да је ЛАКШЕ ВЈЕРОВАТИ У ОНО ШТО ЖЕЛИМО ДА ЈЕ ИСТИНА, НЕГО У ОНО ШТО ЈЕСТЕ ИСТИНА. Ово долази из разлога што, када желимо да је нешто истина, ми подсвјесно шминкамо реалност коју видимо око себе, а посебно ону коју видимо мало даље (ван наших граница на примјер), убјеђујући себе да нека наша измаштана утопија постоји. Наравно, пред измаштаном утопијом, свака реалност блиједи и то је правило од којег практично нема изузетака.Међутим, стварање утопије или илузије, умјесто суочавања с реалношћу – па зар то није некарактеристично за начин мишљења одраслих људи?- Јесте, наравно. Некарактеристично је. И то нас доводи до ДРУГОГ разлога зашто су појаве као ова у Бјелорусији, и понављање такве појаве и код нас, итекако МОГУЋЕ. Тачно дакле, тај образац НИЈЕ карактеристика одраслог, зрелог размишљања. Примјеренији је начину размишљања неког размаженог, и пермисивним васпитањем поквареног ТИНЕЈЏЕРА. Но, управо тај тип личности – вјечити размажени и покварени тинејџер – представља модел који се настоји наметнути читавом човјечанству као општи образац, и то се чини кроз један моћан мејнстрим – кроз МОДЕРНУ ПОПУЛАРНУ КУЛТУРУ.А сада се присјетимо да је оно што називамо политичким и цивилизацијским Западом, имало је на располагању неких 70-ак година без икаквог конкурентног модела, да прошири своје антивриједности читавим свијетом путем средстава масовне комуникације – боље речено масовне пропаганде, ширећи своју популарну културу. На тај начин, кроз западњачке филмове, музику, телевизију итд, ширен је западњачки цивилизацијски и културни модел, као и илузија да „идеали“ који су приказивани у тим медијским садржајима, негдје постоје. Једноставније речено, сва безгласна порука комплетне медијске машинерије Запада у популарној култури, била је једна зашећерена бајка о савршеном свијету, свијету остваривања свих слатких и влажних снова, и свијету који постоји – наравно на Западу. У том немилосрдном систему испирања мозга одрастале су све деценијама младе генерације Европе и највећег дијела свијета, и преносиле тај отровни код на своје потомство, и то је процес који тече и данас. У том свјетлу посматрано, дјелује сасвим природно што народ без искуства слома и пада у ропство као што је бјелоруски, јури као лептир на врелу лампу, за илузијама које су и њему наметнуте са Запада, надајући се негдје у себи попут размаженог тинејџера да су неки други тата и нека друга мама БОЉИ од правог тате и праве маме, да негдје тамо далеко, у земљи снова постоји све о чему је икада сањао, и да би то добио – потребна је ситница – да фигуративно убије своју праву маму и правог тату, и сруши своју праву кућу. То је то.Први разлог је дакле – да је лакше вјеровати у оно што желимо да јесте, него у оно што стварно јесте.Други разлог је да смо деценијама и генерацијама били дресирани да управо то чинимо – да себе заваравамо.Но, иза нашминкане и лакиране фасаде Запада већ одавно се шире пукотине. Нама који имамо искуство слома и пада у ропство, много је лакше да их видимо, јер код нас постоји одређена маса људи који су након слома трајно изгубили своје илузије о Западу. Дакако, постоји и један солидан проценат оних који такве илузије никада, чак и у најгора времена безумља нису ни гајили. Такви су истинска елита.Међутим, остаје маса од пластелина коју је могуће обликовати у складу са оним што су садржаји који се већ најмање деценију до деценију и по одржавају само по инерцији, и који ће у складу са оном пјесмом Боре Ђорђевића, луди и проклети, хтјети да буду убијани изнова и изнова, вукући са собом читав српски народ у нове погибељи.Прочитах нешто ново од Ане Софреновић.. Од Ђиласа.. Од Оленика.. Од појединих коментатора и такозваних новинара, и увјерих се да је Ајнштајн био у праву. Глупака ће увијек бити.Глупост је заиста вјечита.Али, ако је глупост неизбјежна датост, има ствари које то ипак нису. Околности се мијењају. Пукотине у структури која држи шарени билборд наших непријатеља, тај шљаштећи пано иза кога одавно већ нема ничега (ако је икада ичега и било), круни се и пуца. И чини ми се да је једини рецепт за опстанак – да издржимо довољно дуго, све док пропаст Запада која је све очигледнија у економској, финансијској, моралној и демографској сфери, не прождере и посљедње остатке западњачких популарних илузија, тих брабоњака у шареној амбалажи, које су нас тако дуго тровале.Треба издржати, нема другог начина.Срећа па је процес већ отпочео.Не љутимо се на Бјелорусе, не осуђујмо их.Помолимо се за њих.А себе будно чувајмо од те пошасти.
