Одлучила сам, после толико дана да Вам се обратим, моја прича ће започети овако…
Гледам мајку мог супруга Србиславу Грандић, напаћену и намучену, која гледа два гроба свог супруга и старијег сина, а млађег сина у ланцима, уместо да буде српска мајка она ће ипак изаћи као српска трагедија ако то уопште неко гледа и ако то некога занима.
19. јануара 2014. године, 06 часова ујутру, мој супруг Милош Грандић, се кретао са три друга које не бих желела да именујем ради јавности јер их нисам питала за дозволу. Колима су се кретали су се улицом Милоша Бајића ка улици Златне греде, тачно на раскрсници Kосовске улице која је у то време имала првенство пролаза. Пресече им пут бахати Дејан Макањић, који је ишао из правца паркинга. У том моменту могао је да убије сву четворицу али је Милош успео да направи маневар и да избегне саобраћајну незгоду и стигао је да свира и амблендује како би га упозорио на његову бахату вожњу.
Милош је наставио да се креће улицом Златне греде, у којој је Дејан био први у колони те зауставља колону код Јовине Гимназије. Излази из свог возила, и обраћа се Милошу:
– Kо си ти, да ти мени амблендујеш и свираш?
Мој супруг излази из кола, вади службену легитимацију и представља се као полицајац на чега му Дејан одговара:
– ПА?
Милош му одговара:
– Небитно је да ли сам полицајац или не, али си могао да нас убијеш својом бахатом вожњом сву четворицу.
У тој вербалној расправи, мој супруг се окреће ка својим колима, и говори:
– Иди својим путем.
Kако је кренуо ка својим колима, чуо је расклапање телескоп палице, која се сматра хладним оружјем и која је по закону забрањена за држање и ношење, приликом чијег расклапања се производи звук сличан довођењу метка у цев пиштоља. У питању су секунде. Тад Дејан виче:
– Јебем ли ти мајку пандурску!
Мој супруг у страху вади службени пиштољ доводи метак у цев, а у исто време задобија два ударца по рамену, и други ударац га качи по глави. Милош се окреће, спушта цев ка поду и изриче му наређење: СТОЈ!!!
Дејан Макањић се оглушује јер је у видном алкохолисаном стању, које је на суду доказано. Имао 1,73 алкохола у крви. Поново напада. Мој супруг прави корак уназад и виче:
– Стој полиција, пуцаћу!!!
Милош је схватио да у том тренутку нема излаза, иако је имао пуно право да употреби ватрено оружије, односно испали хитац, ипак покушава физички да савлада Дејана те га гура од себе ка гимназији.
Тада Милош изговара:
– Стани, смири се!- како би могао да добије на времену и одложи пиштољ у фотролу. У том момету опет добија ударац, овог пута затвореном шаком у пределу главе. Дејан тада изговара:
– Шта је пичко пандурска, сад хоћеш да станем?!
Затим поново добија затвореном шаком ударац у пределу главе. У тој борби мој супруг покушава да се одбрани и да блокира ударац левом руком, а десном (једина слободна рука) у којој држи ватрено оружје, удара га навлаком пиштоља изнад левог уха. У том моменту пиштољ испаљује хитац. Хитац завршава у зиду гимназије.
По основу доказа суђења, мој супруг Милош Грандић осуђен је на три године.
Питање за ширу јавност, шта би они урадили да су се нашли у тој ситуацији и шта би било са Милошем да није полицајац, да није имао ватрено оружје код себе, да ли би остао жив?!
Питање за грађане који не воле полицију: Како би они прошли да су се нашли у тој ситуацији, а нису службена лица?
Питам јавност да ли сад његова мајка заслужује ово, дала је два живота за ову државу, а држава јој враћа “хвала” тако што јој други син иде у ланце. Милош се поноси својим оцем и братом али није хтео да се вади на њихове гробове и почаст коју су добили јер је веровао у правду.
Зорица Грандић
