Иако звучи чудно, пољски устанак из јануара 1863. је имао доста великог утицаја на Србе. Како? Па, прије него што почнемо причати о томе, морамо видјети шта се дешавало непосредно прије устанка. 1859. у Београд је стигао Франческо Астенго, конзул краљевине Сардиније, водеће италијанске државе и главног покретача уједињења Италије. Гроф Кавур је касније овластио Мађара Иштвана Тира да преговара са Србијом. Постојали су планови о стварању српско-италијанског савеза који би помогао Сардинији у рату са Аустријом. Гарашанин је обећавао да ће српски граничари напустити аустријску војску, да неће ићи у рат против Италије, већ да ће своју пажњу окренути ка Босни. Гарашанин је тврдио да се интереси Србије и Италије подударају, а главни циљ је било слабљење Аустрије. Сматрало се да ће двоструки удар (дезертерство граничара и рат са Сардинијом) ослабити Аустрију те чак охрабрити Мађаре да поново покушају да подигну устанак. За Србију је било најважније да ријеши босанско питање у своју корист. Чекао се погодан моменат за почетак акције. Пољски устанак је био значајан за Србе јер се сматрало да је пољски устанак само почетак, те да ће се ускоро отворити многа друга међународна питања. Зато је требало почети акцију у Босни. Антоније Орешковић је планирао велики устанак у Босни који би предводили српски граничари. У Босну би се упало са сјевера. Орешковић је планирао опремити 8000 граничара за овај план, мада се предвиђало да би успјешан почетак акције довео до општег ентузијазма који би повећао број војника на 20000. Припреме су почеле у зиму 1863. Пароброд Делиград је требао превести војнике из Београда у Брчко. Једна чета је требала ући у Босну преко Карловца, али аустријске власти су осујетиле овај план. Аустријске власти су откриле тајни одбор у Карловцу који је био повезан са гарибалдистима и који је припремао устанак. Убрзо се открило да Србија стоји иза читавог тог плана. Многи чланови одбора су ухапшени. Ухапшен је и Илија Гутеша, повјереник српске владе у Загребу.
Аустрија је хтјела да спријечи било какав устанак у Босни јер су (оправдано) сматрали да је циљ стварање једне шире јужнословенске државе у чији састав би ушле и неке области које су под аустријском управом. Интересантно је напоменути да су у овом периоду неки истакнути чланови хрватске Народне Странке, као Матија Мразовић, имали контакта са Београдом, али није нам ништа детаљније познато. Да би сузбила икакве даље планове, Аустрија је многе српске официре граничаре премјештала на друга мјеста, удаљена од границе, а неке је једноставно разрјешила дужности. Од маја 1862. до фебруара 1863. 117 српских официра је премјештено, што је задало тежак ударац српским плановима. Гарашанин је сада тражио помоћ од Италијана, тачније тражио је да Сардинија финансијски потпомогне рад Србије у Војној Крајини. Везе Београда и Крајине су коштале око 60000 форинти годишње, а очекивало да ће Сардинија сносити макар један дио тог трошка. Међутим, никаква конкретна финансијска помоћ није стигла. Сви ови планови су остали недовршени. 1864. Русија је угушила пољски устанак, што је означило крај овим великим плановима Срба и Италијана. Гарашанинова понуда о савезу са Сардинијом није прихваћена, Сардинија на њу није ни одговорила. Пољски устанак је пробудио наду код Срба да би можда могло доћи до неке промјене ситуације у Европи те да би Срби могли искористити ту промјену и остварити своје циљеве, али ипак од тога није било ништа. Орешковић се морао окренути тражењу нових сарадника, а Србија је, макар привремено, изгубила утицај у Војној Крајини.
Извор: Историја Срба
