Дана 16. маја, руски председник Владимир Путин је отворио мост преко Керча, повезујући кримско полуострво са остатком Русије, и то седам месеци пре предвиђеног рока. Чинећи то, потврдио је руску одлучност у преобликовању геополитичког и геоекономског баланса у црноморској регији, упркоссанкцијама Запада. Иако Москва није у позицији да доминира Црним морем, њени напори да претвори Црно море у mare nostrum („Наше море“; стари римски назив за Медитеранско море; прим. НС) почињу да дају плодове.
Током претходних неколико година, Кремљ је усавршио балтичку диверзију: упуштајући се у ваздушне и поморске провокације у региону који је под будним оком Запада, Русија је успела да неприметно утврди своје позиције у Црном мору. Док већина америчких стратега брине да ће Сувалски коридор на пољско-литванској граници бити тачка потенцијалне руске инвазије на Централну Европу, оно што би требало да их брине јесте руско јачање у Црном мору. Користећи Црно море као одскочну даску, Русија може да пројектује силу изван свог непосредног окружења – на Блиски исток, Балкан и Медитеран – и тако додатно оснажи свој повратак у улогу велике силе.
ПОТЕМКИНОВА СТРАТЕГИЈА
Џон Кери се једном приликом нашалио да руска спољна политика ослушкује 19. век. Али у овом случају, Путин и његов тим „ослушкују“ 18. век, позајмљујући идеје од чувеног принца Григорија Потемкина. Као миљеник Катарине Велике, Потемкин је осмислио прву руску анексију Крима и служио је као први генерал-гувернер „Новорусије“ – територија које данас сачињавају југоисточну Украјину. Он је заступао гледиште да руска судбина лежи на њеном југу и сходно томе залагао се за експанзију на Балкан, Кавказ и северни Блиски исток. Катаринин такозвани „Грчки пројекат“ – замисао да се руска контрола прошири дуж обала Црног мора демонтажом Османског царства и његовом заменом ониме што је некада било познато као Византија, али овај пут као руским сателитом – је био производ Потемкинових смелих идеја.
Потемкинов Грчки пројекат је претпостављао континуирано непријатељство између руског и османског царства. Међутим, средином 19. века, Николај I и његов министар спољних послова Карл Неселрод су покушали да преокрену сценарио. Напуштајући Потемкинов приступ, они су настојали да култивишу пријатељство са османским султаном Махмудом II како би извукли Османлије из њиховог традиционалног партнерства са западноевропским силама. Њихов приступ је успео и 1833. су две стране потписале споразум из Ункјар-Искелесија. У замену за прихватање руских стратешких захтева – међу којима је главни био приступ Медитерану за руску морнарицу – султан је добио пуну подршку Руске Империје у борби против унутрашњих противника.
На Николајеву жалост, међутим, један краткорочни споразум није могао да изазове трајно преоријентисање Османског царства, нарочито имајући у виду историју непријатељства у претходном веку. Након Махмудове смрти, његов син Абдулмеџид I се вратио Британцима и Французима у намери да се одупре даљем руском напредовању. Оно што се десило потом је добро познато: Русија је претрпела разоран пораз у Кримском рату, чиме је био ограничен продор руске моћи на Медитеран.
Да су њих двојица били савременици, Путинови скорашњи подухвати би добили пуну Потемкинову подршку. Председникова тенденција да користи црноморски туристички град Сочи као de facto престоницу (то је омиљена Путинова локација за билатералне сусрете са светским лидерима и догађаје попут Конгреса сиријског народа) помера значај руског југа до нивоа који је замислио Потемкин. Он би, наравно, аплаудирао и ономе што Русија сматра другом анексијом Крима (2014). Ово је омогућило Москви да ускрати ривалима приступ басену Црног Мора у случају војног конфликта. Заиста, кључни елементи данашње руске офанзиве меке моћи – јачање проруских покрета у земљама попут Бугарске, Грчке и Србије, одржавање стратешког партнерства са Јерменијом и покушаји да се Грузија привуче ближе руској орбити – баштине 250 година старо Потемкиново наслеђе.
Истовремено, Путин се упустио и у стратегију Николаја I са приметним успехом. Иако се царево пружање руке султану Махмуду показало као ефемерно, чини се да Путин има више среће у стварању стратешког партнерства са Реџепом Тајипом Ердоганом. Ово пријатељство из користи је преживело неколико удараца, укључујући и кризу која је избила након што су турски ловци оборили руски војни авион на турско-сиријској граници 2015. године.
Да, Турска не признаје руско својатање Крима и постоји континуирано неслагање о Сирији између ове две земље, али је Ердоган вољан да стави ова неслагања по страни како би обезбедио користи за Турску у другим областима – било да се ради о прибављању ракетног система ПВО типа С-400 или нуклеарним електранама. На концу, Москва покушава да подстакне Анкару да се не противи руском јачању у црноморском региону, и то конкретним подухватима који јачају просперитет Турске, што је Ердогану потребно како би одржао унутрашњу политичку позицију. Нежељена алтернатива би био повратак Анкаре традиционалној османској и хладноратовској позицији помагања Западу и блокирања руских амбиција. На сву срећу, Русија има неколико шаргарепа које може да понуди свом партнеру. Оне укључују колаборацију у неким дискретним питањима у Сирији, као и енергетску инфраструктуру.
ДОМИНАЦИЈА У ЦРНОМ МОРУ БЛИЖА НЕГО ИКАД
Значајно је што је, иако и даље формално члан НАТО, Турска прихватила ово de facto стратешко партнерство. Као и приликом споразума из Ункјар-Искелесија вековима раније, тако је и турско помирење са руским вођством помогло осигурању руских позиција у Црном мору, омогућило руски приступ Медитерану и олакшало руске енергетске испоруке на Запад, допуштајући Кремљу да очува своје полуге утицаја.
Ова обнова руских војних способности у Црном мору представља изазов за стратегију Запада у региону, устаљену још од распада Совјетског Савеза: неумољиво ширење евроатлантских институција у циљу обухватања читаве црноморске регије и задржавања Русије на (тада ограниченој) североисточној обали. Замор од ширења комбинован политичком нестабилношћу на јужној периферији Европе је ускратио ветар у једрима западном пројекту.
Истовремено, руске акције против Грузије 2008. и против Украјине 2014. су дале Москви ширу контролу црноморског приобаља одвајањем Абхазије од Грузије и освајањем Крима. За напоран посао увлачења остатка приобалних црноморских земаља у НАТО и Европску унију нема апетита, нарочито у Европи. За то време Русија је преузела вођство у представљању себе као најбољег арбитра за горућа регионална питања – од решавања правног статуса Каспијског мора до окончања грађанског рата у Сирији. Порука Москве је јасна: Црноморским земљама није потребно мешање Сједињених Држава.
Главна западна иницијатива која опстаје у региону је Јужни енергетски коридор – пројекат за развој неопходних инфраструктурних веза и безбедносних односа којим би се омогућио проток евроазијског природног гаса до западних потрошача, без проласка кроз руску територију. Везивно ткиво овог пројекта је Азербејџан, који не само да поседује сопствене резерве гаса, него служи и као кључно транзитно чвориште које повезује Централну Азију са Европом. Међутим, чак и тамо Русија има свој приступ. Руски тврдолинијашки покушај из деведесетих да се Азербејџан примора да заборави на „Главну извозну руту“ од Бакуа до Џејхана у Турској је замењен углађенијим приступом. Москва више не покушава да блокира, него да учествује.
Руски гасовод Турски ток – чија је изградња тренутно у току са намером да се руска територија повеже са европском Турском – ће Русији пружити основу да гасом снабдева не само Турску, него и читаву јужну Европу. Ово ће помоћи да се руски утицај прошири у местима као што су Бугарска, Србија и Мађарска – па чак и Италија, у којој је нова влада много мање склона континуираним санкцијама против Москве. Истовремено, Русија може такође да ради са Азербејџаном тако што ће га снабдевати гасом и тако се индиректно придружити пројекту Јужног енергетског коридора. Ово би подрило стратешки смисао пројекта који је требало да смањи руски енергетски утицај на јужну и централну Европу.
Када се има у виду да САД идентификују Русију као великог противника, иронија је што је одлука Трампове администрације да се повуче из Иранског нуклеарног споразума ненамерно ојачала руске позиције на Црном мору. Да би имао било какве шансе за успешно смањивање руског утицаја, Јужни енергетски коридор захтева веће количине гаса него што сам Азербејџан може да пружи.
Како се чељусти америчких санкција поново затварају око Техерана, каспијско поравнање постаје далеко мање извесно. Пристајање Ирана на демаркацију у језеру заснивало се добрим делом на могућности покретања заједничких пројеката са другим приобалним каспијским земљама. Нема индиција да је Трампова администрација заинтересована да подржи било какав сличан пројекат. Без договора ће и други део стратегије Запада за Јужни енергетски коридор – а то је изградња транскаспијског гасовода којим би се огромне туркменистанске резерве природног гаса преусмериле западно – веровано пропасти.
Друга настојања за употребу Јужног коридора у његовом пуном капацитету, било да Туркменистан мења гас са Ираном или да се ирански гас допрема на Запад, такође су ван игре. Према томе, или ће руски Турски ток попунити празнину, или ће сама Русија постати учесник у Јужном коридору, што значи да у било којој варијанти утицај Русије неће бити смањен.
Пре две године сам истакао да „Русија покушава да се наметне као арбитар у црноморксом басену“. Многи амерички аналитичари су препознали растуће војне капацитете Русије, али су се надали да ће се енергетска динамика кретати против руског утицаја. Међутим, Москва је научила да искористи ове трендове како би испунила своје политичке циљеве, и то у тренутку у којем је Америци недостајала кохерентна стратегија. Данас је Русија ближе него икад остварењу свог циља да постане доминантна сила на Црном мору.
Николас К. Гвоздев
Превео Војислав Гавриловић
Извор: standard.rs / russia-insider.com
