2021. година је почела лепим вестима, пише у чланку за портал MK.RU руски политиколог, директор Фонда за прогресивну политику и оснивач пројекта „Балканист“ Олег Бондаренко.
Наравно, главна вест је да је тешка 2020. коначно завршена. Али постоје и други разлози да се радујемо, посебно уочљиви када помислимо на то да је једну непријатељску америчку администрацију заменила друга израженије антируска администрација. Можда су зато први пут изражене званичне сумње да ће уопште бити покренут један од најважнијих пројеката — гасовода Северни ток 2 који се завршава у Балтичком мору. Чињеница је да су циљане америчке санкције болно погодиле европске партнере у овом пројекту, а они — на пример, позната швајцарска осигуравајућа компанија – се брже-боље повлаче из њега. Европљани су размажен народ, нису навикли на санкције. За разлику од појединих руских компанија којима је, како пролази време, баш свеједно.
1. јануара 2021. године у 6 сати ујутру по београдском времену председник Александар Вучић је одврнуо вентил који пушта кроз нови гасовод руски гас у Србију — не транзитом преко Украјине, већ кроз Црно море и Турску, преко гасовода Турски ток, и даље преко националних система за пренос гаса Бугарске и Србије.
Пут до директних испорука руског гаса на Балкан био је веома тежак и дугачак; први пут су такви планови најављени још у јануару 2008. године, када су почели преговори о куповини Газпромњефта српског гиганта НИС за скромних 400 милиона евра. Тада је услов куповине била реализација најављеног пројекта Јужни ток, који је директно повезао Русију са Бугарском по дну Црног мора и даље са Србијом. Али није му било суђено — Бугари су показали свој нестабилни национални карактер, а након изненадне посете делегације америчких сенатора предвођене покојним Џоном Мекејном у Софији и тросатних преговора са тадашњим председником Пламеном Орешарским, последњи је био приморан да дрхтавим гласом каже да се Бугарска повлачи из овог перспективног пројекта. После тога су почели преговори са Ердоганом, који такође нису били лаки, али Турци имају нормалније схватање суверене политике. Због тога је Турски ток, за разлику од Јужног, изграђен, и, што је такође важно, изграђен је на време.
Треба рећи да је последњих година и током владавине Вучића Србија почела да напредује великим корацима — земља је постала европски лидер у погледу раста, постоји колосални прилив инвестиција са свих крајева света: из Кине, ЕУ, Сједињених Држава, Русије и нафтних монархија Персијског залива. Али постоји и лоша страна овог развоја — Србија једноставно нема довољно стручњака и радних руку. Долази до тога да се чекају радници… из Индије!
Али треба пожурити!
Да није било личног Вучићевог ангажмана, услед чега је сав посао завршен за два месеца уместо за предвиђених шест, Русија би морала да још једном потпише споразум са Украјином о транзиту гаса на Балкан под тешким политичким и економским условима. А ми се добро сећамо како је све то лоше утицало на имиџ Русије крајем 2019. године, када је истекао десетогодишњи уговор о транзиту гаса са Украјином.
И конкуренти су ту — Бугарска ће већ ове године, на рачун ЕУ, изградити гасни интерконектор на бугарско-српској граници за директне испоруке азербејџанског гаса преко гасовода ТАНАП. И да Вучић није пожурио до краја године би му понудили нешто што не би могао да одбије – да купује азербејџански гас уместо руског. Такав предлог ће сигурно добити, али сада је већ касно — руски гас је у Србији.
Сада српски лидер има још амбициознији циљ – да претвори Србију од потрошача плавог горива у транзитну земљу. То ће постати могуће у случају благовремене изградње гасоводне мреже до границе са Мађарском. Тако ће догодине руски гас стизати до Мађарске без помоћи Украјине. А то су потпуно нове могућности: из Мађарске ће гас моћи да стигне до Аустрије, Хрватске и Словеније, а тамо остаје и један корак до Италије. Односно, Украјина губи своју улогу. Што се тиче Србије, остаје јој мање километара цеви од већ постављених, али технички је чека тежи посао. И све то тражи максималну концентрацију напора да се рад заврши до 2022. Али исплати се. А Београд ће на транзиту гаса зарадити велика средства.
У међувремену, кијевски политичари као неме рибе отварају уста и не знају шта да кажу. У Украјини више воле да не примећују непријатне вести. А резултат свега се могао предвидети још у време Јучшенка. Када је после првог „наранџастог Мајдана“ нови украјински министар енергетике, који је уједно и Јушченков кум и лидер Конгреса украјинских националиста Алексеј Ивченко, стигао у Москву на преговоре о гасу 2005. године, пре свега је тражио да му неко преводи са руског на украјински. А цена гаса је почела да расте. Али преводилац је тада био важнији.
Овај гасовод је веома важан и за Европљане — они одлично схватају степен (не)поузданости украјинског посредника и не желе да зависе од њега. Зато се први пут у историји повезују мреже за пренос гаса кључних балканских земаља — Бугарске и Србије. Од јануара 2020. године, руски гас је из Турске преко Бугарске почео да стиже у Македонију и Грчку. Истовремено су испуњени сви захтеви Брисела о такозваном „трећем енергетском пакету ЕУ“, пошто све државе управљају гасоводима на својој територији.
Дакле, с обзиром на високе ризике за Северни ток 2 које је најавила ЕУ, сада у великој мери зависи од Србије колико ће брзо Европа заборавити на украјински транзит (или га свести на минимум) и прећи на директне испоруке руског гаса кроз друге цеви.
Само ће време показати колико су оправдани страхови да ће место Украјине сада заузети Турска, која може да заврне вентил за цео Балкан, па и за Европу. Турски партнери су бар до данас детаљно испоштовали све прописане рокове за спровођење гасног пројекта, па је очигледно да нису ништа мање заинтересовани од Русије. Вероватно се тако може објаснити чињеница да је Москва свих ових година понекад демонстративно затварала очи пред бројним чињеницама агресивних акција Турске, почев од убиства руског амбасадора Карлова и обореног руског авиона на сиријском небу, па све до многих конфронтација турске војске са регуларном сиријском војском и руским трупама на северу Сирије. Остајемо да се надамо на здрави разум „султана“ Ердогана.
