1475. се десило нешто до тада невиђено у Цариградској патријаршији – Србин је постао васељенски патријарх.
Монах Рафаило је на ту позицију дошао по жељи Маре Бранковић, ћерке Ђурађа Бранковића и жене султана Мурата II. Мара је имала веома добар однос са султаном Мехмедом Освајачем тако да није чудно што је она могла да постави свог човјека на патријаршијски трон. Рафаила Грци никада нису прихватили, оптуживали су га да је пијаница, а замјерали су му што није знао грчки. Наводно није могао стајати на ногама током литургије јер је био пијан. Рафаило је султану Мехмеду обећао да ће сваке године плаћати 2000 златних флорина.
То обећање му је и дошло главе. Када је требало прикупити новац, нико од његових вјерника му није хтио помоћи тако да је 1476. свргнут и одведен у затвор гдје је и умро.
Послије њега ниједан Србин више није постао васељенски патријарх. Владимир Ћоровић и каснијег патријарха Нифона II ставља у Србе, иако је он уствари био Грк са Пелопонеза.
Извор: Историја Срба
