Познаваоци прилика кажу да су Нови Сад задесиле три велике катасрофе: велики пожар 1848. године, борба са поплавама 1965. године и владавина “Солунца”. Упућенији у ситуацију са сигурношћу тврде да би град прве две набројане несреће опет преживео, али да за још један мандат Солунца не могу исто да тврде.
Овом истинитом анегдотом могао би почети и завршити овај текст, имајући у виду да би набрајање свих непочинстава “дотичног” захтевало неколико томова, а на ожиљцима на лицу града и буџету који су иза њега остали позавидели би и капу скинулих свих седам јахача апокалипсе уз ону “алал вера, мајсторе”.
Послови у то време, дељени су у три групе:они који су заиста требали бити рађени, а нису, они који нису ни требали бити рађени, а јесу и они који су “рађени”, а боље да нису.
Заједничко им је само једно: служили су за подсмех и енормно богаћење Солунца – сваки од њих је масно наплаћен, испод жита.
Kако онда такав човек може да прича о корупцији? Није само до њега и потпуног недостатка образа – и до друштва је.
О слободи медија прича онај којег је чувена Верица Бараћ означила као главног цензора какав дуго није виђен.
О одбрани Kосмета прича онај за кога је Викиликс открио да га је на тацни нудио у амбасада и на крају га и предао у Хагу.
О легитимету избора и злоупотреби система прича онај који је Сабљу искористио да противзаконито утамничи све политичке противнике, а криво му само што их није и више, или што макар неког није ликвидирао.
О доследности прича она која легне у једној, а пробуди се у другој партији, с тим да некада број трансфера појача и у време ужине.
О токовима новца прича онај којег на аеродрому хватају са кофером непријављених девиза па у маниру клинаца које ухвате током дувања виче “није наше, нашли смо”.
О закулисаним политичким радњама и насиљу прича онај којег је амерички амбасадор мимо воље народа угурао у парламент, а недеља у којој није претукао макар једну новинарку је за њега равна катастрофи.
О пристојности и пристојној Србији прича онај који је последњи пут реченицу без две псовке успео да саставу у вртићу и то на пријему у исти, да би се већ наредни дан искупио.
И тако даље…
Па, зашто онда Солунац не би причао о корупцији? Да би био део тог политичког култа, није довољно да будеш наопак, а он то јесте. Није довољно да будеш зао, а он то јесте.
И зло и наопако, иначе ништа од посла.
Ето му гратис слоган, када једном скупи храбрости да изађе на изборе и доживи дебакл. Не мора се ни потписивати испод њега.
Биће препознат!
Т. Ловрековић
