Црна Гора одевена у лудачку кошуљу са етикетом „Montenegro“ је можда једини пацијент српства коме је дијагностификован поремећај личности уз забележене симптоме аутодеструкције.
Међутим, стање те српске земље није најкритичније. Далеко опаснија је дијагноза пацијента званог Београд ког је напала тешка болест нео-либерализма. Изоловани аутошовинистички вируси храњени спољашњим факторима угрожавају национални имунитет, изазивајући честе опструкције рада виталних органа народног бића коме је као последица свега тога ампутирана с(а)вест. У таквом стању ослабљеног одбрамбеног механизма навукли смо „домаће“ гљивице које се добро камуфлирају у витамине, те нас тамане иако их гледамо као спасиоци.
Након лаке интервенције уклањања Старе Србије (Македоније), доктори с купљеним дипломама безуспешно (за сада) покушавају да објасне пацијенту, целокупном српству, да је најважније да му се из груди извади срце (Космет) уверавајући нас да нам је то некаква кила, неки проблем који нас само спутава и да се без срца може живети, додуше, на апаратима које ће нам донирати страни инвеститори који су се настанили у нашем телу попут паразита исисавајући нам и последњу кап крви, док увелико спремају повољну понуду за инфузију.
Заиста брижни пријатељи. Такво изражавамо српство на препоруку фармацеуско-бриселске мафије већ извесно време узима терапију „евроинтеграција“ која попут јаких цитостатика наводно уништава нездраве ћелије, док с друге стране разара и последње искре имунитета. Здраво ткиво Српске се донекле добро држи, али га нагриза мутирана верзија српства која је свој код изменила под утицајем Ватикана и Истанбула.
Шта нам је чинити? Има ли лека српству? Има! Без тешких латинских речи, назива неразумљивих готово никоме, са рецепта оздрављења нашег рода лако се чита најбољи лек који – Светосавље. Нема контраиндикације, не морате се посаветовао са вашим лекаром и фармацеутом, али морате прочитати упутство да бисте знали када и како да га конзумирате. Владика Николај и Свети Јустин Поповић разложно су објаснили примену овог лека, а на нама је да га редовно узимамо, несебично га делећи са другима. Прескакањем терапије, немамо се чему добром надати. Редовним узимањем – доживећемо васкрсење српства. Толико је просто, али смо ми толико компликовани…
Нека нас предстојећи празник обасја светлошћу познања и нека нам подари лек за болесно српство.
Христос васкрсе! И српство ће!
Бошко Козарски
