Које су главне поруке Владимира Путина на недавно одржаном форуму „Валдај“? Како Русија намерава да се ухвати у коштац с неизвесном будућношћу и у чему се ту разликује од Запада?
Валдајски форум и самит Г20 одржани су у распону од десет дана – први 21. октобра и други 31. дана истог месеца. Овакви међународни форуми имају за циљ да у краткој и доступној форми пренесу основна стремљења светских политичких лидера у глобализованом свету пуном повезаних ризика. Разумљиво је да се различите конфликтне геополитичке стратегије и тактике држе у тајности од светске јавности и конкурената у том пољу. Овде није реч о посредним или непосредним сукобима, они ће се свакако одвијати иза сцене и манифестовати се кроз предузимање различитих потеза на међународној сцени.
Валдајски форум треба да пренесе основне вредности, основна схватања света руске политичке и економске елите. То је важно јер је Русија велика сила, а свет је тесно повезан, па иако конкретни потези озбиљних играча сигурно неће бити откривени, базичне путање кретања једне важне државе морају бити јасне.
На глобалном нивоу не кују се само планови за сукобљавање већ има места и за сарадњу, а и када говоримо о сукобима свеједно морамо разумети да велике силе воде рачуна о томе да поменути конфликти не изађу из прихватљивих оквира и нанесу непоправљиву штету како њима самима тако и остатку света. У том духу се Владимир Путин обратио планети, елитама, грађанима, аналитичарима и истраживачима повезаним с друштвеним наукама – он се појавио на сцени, прочитао свој говор, одговарао на питања модератора и истакнутих учесника форума. Тиме је Путин поручио – ово смо ми, ово су мисли Русије у кризно доба, овим ћемо се принципима водити, а ви, такмаци, примите то к знању, прилагодите свој приступ ако желите сарадњу, а ако је не желите, знате шта можете да очекујете од нас.
Председник Руске Федерације издвојио је три битне тезе: прва, о дисфункцији актуелног модела капитализма; друга, о руском умереном конзервативизму наспрам западног револуционарног вредносног обрта; трећа, о неопходности реформи институција на којима се држи систем међународних односа.
Одговорни капитализам
Део Путиновог говора у коме се критикује не капитализам као такав већ конкретни модел, или његова етапа, дошао је у тренутку када се на глобалном нивоу прелама више криза. Мере ограничења уведене ради борбе с пандемијом вируса корона изазвале су кризу производње и снабдевања, успориле раст националних и глобалне економије. Зелена агенда западних држава, усмерена пре свега на трговински рат са земљама у развоју кроз арбитрарно подизање цене производње, све под изговором вере у спасење планете, произвела је пометњу на тржишту енергената од чега је највише страдао сам Запад. Ове две кризе су испреплетане, а прожимају се и с вечним противречностима заложеним у темеље капитализма, као што су социјална неједнакост и перпетуална друштвена напетост изазвана класним поделама. Заиста се стиче утисак да су кризе капиталистичког модела све учесталије, време је категорија која се сужава у глобализованом свету, али је и систем глобалног капитализма све сложенији и осетљивији чак и на најмање наговештаје потреса.
Путин, узимајући у обзир све горенаведено, критикује капитализам, али не с марксистичких позиција, он не предлаже повратак командној привреди већ руски модел државног капитализма. Као руска филозофија уопште, руски државни капитализам тежи помирљивој равнотежи супротности, хармонији државних и приватних интереса, обостраном ограничењу. Обележје руског народног духа је тежња ка крајностима, отуда и потреба за изградњом модела примирења. Путин стога нуди капитализам одговорности у коме се држава обавезује да неће гушити приватни сектор, докле год капиталисти буду испуњавали своје дужности тиме што ће своју жеђ за профитом сместити у оквире одговорности за друштвену стабилност. У руском државном капитализму нема места за холивудског Гордона Гека – похлепа ту не покреће свет. Овај модел успешно решава проблем незапослености и ставља у службу државних интереса предузимљивост приватног капитала.
Ниједан модел није без недостатака, а недостатак руског државног капитализма повезан је с његовом предношћу – он се базира на договору државе (у реалности представника власти) и капиталиста. Договор нуди позитивна ограничења, али такође чини корупцију неминовним делом процеса постизања договора. Границе могућности приватног сектора шире се и сужавају на основу нивоа односа који капиталисти остварују с државним функционерима. Постоје црвене линије и основне смернице, које задаје својим указима и сам Путин, ове се границе не прелазе, али унутар њих остаје места за маневрисање, што ће рећи за поткупљивање.
Низак ниво смењивости политичке и економске елите у Русији значи да ће у пракси један те исти капиталиста водити преговоре с једним те истим политичким актером дуги низ година, уместо да се међусобно ограничавају, да коригују своје негативне тенденције међусобном борбом за државни и лични интерес, они се стапају у својеврсни „ти мени, ја теби“ конгломерат. Разумљиво је да се Владимир Путин усредсредио пре свега на позитивне стране руског модела капитализма, јер он заиста јесте донео стабилност и предвидљивост у економски развој Русије (без поговора је супериорнији од модела који су му претходили).
Умерени конзервативизам
Затим се Путин осврнуо на проблем вредности. Себе је јасно представио не као традиционалисту већ као друштвеног (социјалног) конзервативца. Социјални конзервативизам прихвата динамичност вредности и људског понашања, али истиче да су општеприхваћене вредности на којима се друштво дуги низ година базира успешан модел који треба подржавати. Промене треба да буду постепене, еволутивне, а не револуционарне, динамика се прихвата као нужно зло, не као нешто што треба оберучке прихватити и прижељкивати.
Путинова концепција, коју је сам назвао умереним конзервативизмом, прати постулате социјалног конзервативизма. Он се задржао на илустративним примерима џендерне политике на Западу, критикујући нагло одрицање од традиционалних друштвених улога и поимања пола и рода. Јасно је да је Запад тренутно у стању превирања, па и вредносне револуције. Рушилачки талас протеста који је обухватио северну – германску Европу, а који се манифестовао ратовањем с доживљајем историје путем декапитације и рушења споменика некада цењеним вођама Запада, јасно сведочи о усијању сукоба вредности на Западу.
Путин је правилно приметио да то стање наликује на постреволуционарну Русију 1920. године, када су се чак и у провинцијалном Харкову оснивала нудистичка друштва, појам „шведске породице“ (живот утроје) захватио је већи део културне елите (примери Љиље Брик и Серафиме Суок), а феминисткиње међу бољшевицима, попут Александре Колонтај (коју ће за време рата као совјетску амбасадорку у Шведској упознати наш мислилац традиционализма Жарко Видовић), заговарале су револуцију и у мушко-женским односима која ће пратити радикалне промене у власничкој структури. До 1930. године револуција је престала да кипти и систем се усталио, укључујући и систем вредности – нудисти, полигамисти и укидачи породице су се истопили у сивој свакодневици, карневал се завршио и зауставио на новој нормалности.
Можда ће и западна друштва кроз десетак година пронаћи нову нормалност, својеврсно стапање нуклеарне породице с новим концепцијама рода и сексуалности, а можда ће имплодирати изнутра јер ће се вредносни сукоб прелити у политички. Не треба заборавити да је Совјетски Савез био ауторитаран тамо је било могуће повући ручну кочницу и постулирати – даље од овога не идемо, у западним демократским системима партије ће се поделити на основу вредности и неминовно ће се сударати у циклусима. Можда ће се из судара пронаћи компромис, заједничко становиште већине, а можда ће доћи до максималне поларизације и распада – данас нико са сигурношћу не може рећи да је један од та два исхода осигуран.
Путин је подвукао да се Русија неће предати том таласу, већ да уместо револуционарних промена бира еволутивне, а такође одбацује и репресивни традиционализам, насилно опирање променама. Добар пример тога је политика Русије према ЛГБТ друштву. На Западу излазе читави материјали који представљају Русију као неки пакао за ЛГБТ заједницу, што једноставно није тако. Примера ради у Санкт Петербургу је ове године одржан 14. филмски фестивал посвећен ЛГБТ популацији под називом „Бок о бок“, међутим, у Русији је забрањена идеолошка инструментализација ЛГБТ покрета међу малолетницима, то је све. Руске власти разумеју да је већина руског друштва конзервативних погледа и оне не покушавају да мењају јавни морал, с друге стране дају простора и људима других вредности, али њихове вредности не проглашавају државним вредностима, као што је тренутно случај на Западу.
Средња позиција
Владимир Путин и многи други руски званичници годинама истичу да је потребно реформисати систем наднационалних институција како би се смањили глобални ризици и како би постхладноратовски међународни односи добили адекватну институционалну структуру. У датом тренутку већина наднационалних механизама одговара хладноратовској структури међународних односа када је свет био подељен међу две суперсиле – САД и СССР. Путин је иступио са ставом да низ наднационалних институција треба реформисати, а да неке од њих треба и укинути, јер не показују довољан степен ефикасности у решавању глобалних криза.
Путин и овде заузима средњу позицију између глобализма и суверенизма. Он на више места подвлачи значај државе у савременим околностима, нарочито када је у питању пример пандемије вируса корона. Он се не одриче основног субјекта међународних односа – а то је држава. Међутим, прихвата чињеницу да је свет повезанији него икада пре и да се систем међународних односа не може градити на егоизму националних држава. Пратећи тај смисао, овај став се подудара и с Путиновим позицијама у економији, где се осуђује неограничени егоизам власника крупног капитала. Председник Русије опет предлаже систем договора, овај пут између држава и то поткрепљује примером текуће енергетске кризе. Сфера енергената је таква да је заиста могуће ускладити политику произвођача и потрошача, а тај је сектор на Истоку углавном централизован и у рукама предузећа у државном власништву, којим се управља по приватном корпоративном принципу.
У том правцу, Владимир Путин предлаже да Уједињене нације постану тај агрегатор интереса националних држава, где ће бити могуће задати одређене глобалне стратешке циљеве, које ће националне државе испуњавати. Као и увек код Путина договор је у центру свега. Договором је решена криза у Русији и стабилизован политекономски систем, договором он покушава да нађе и одговарајући модел сарадње с другим државама. Путин није глобалиста, он ту идеологију сматра идеалистичком, он у њој види мамац за који се својевремено закачио Горбачов. Председник Русије верује да се државе, као и људи, руководе својим интересима, а да интересе треба мирити обострано корисним компромисима. За Путина су државе и људи који нису спремни на договор равни рушиоцима система, они су опасни и треба их уклонити као препреку.
Његови предлози покушавају да девестернизују наднационалне институције настале после Другог светског рата, да Запад престане да заузима централно место у глобализованом свету, јер му то место више не припада ни војно, ни економски. Запад као центар света је превазиђена концепција. Транзиција на Исток је у току и није довршена, баш зато Путин предлаже да та транзиција буде испраћена новим институционалним оквирима, како премештај центра света не би резултовао разорним економским ратом или, још горе, Трећим светским ратом.
Европа је већ једном упала у тзв. Тукидидову замку, када је Немачка престизала Велику Британију, а ова није хтела да се мирно одрекне дела освојених позиција, што је довело до избијања Првог светског рата. САД и Кина се налазе на сличном путу као некада Немачко и Британско царство, оквири њиховог сукоба просто морају бити регулисани. Путин ту на себе преузима улогу не глобалисте него миротворца – оснажимо наднационалне институције да бисмо осигурали мирну будућност, не одричући се притом националне државе.
Одговор на зелену агенду
Председник Русије је концептуално допунио своје валдајско излагање кратким онлајн-наступом на самиту Г20. На Западу у овом тренутку главни крсташки поход за недокучиво „добро“ представља еколошки активизам. Расе, родови, сексуалне оријентације – све је то лепо и красно, али где је ту економски рачун? Зелена политика се искоришћава као геополитичка палица усмерена против развојног Истока, како би се успорио пад залазећег Запада. Русија се налази негде у средини тог процеса, она и јесте делимично Запад, а другим делом Исток, она се убрзано не развија, али и не пада стрмоглаво.
У ранијем периоду еколошки покрети били су антисистемски и протестни, данас их западни политичко-капиталистички кондоминијум прихвата јер на тај начин скида са себе одговорност за постепено уништење планете, а окреће зелене против Кине. То је заиста win-win ситуација за западни естаблишмент. Ипак, тржишна логика је таква да уколико доведете у питање глобалне ланце снабдевања својом еколошком реториком и произвољним таксама на робу која настаје „прљавим“ путем, ви неминовно доводите до несигурности, она рађа страх, а због бојазни хаотично флуктуирају цене. То се тренутно дешава на тржишту енергената. Политичка класа на Западу се због падајућих рејтинга превише брзо окренула еколошким мерама, толико брзо да капиталистичка класа то није могла да испрати.
Путин је изненадио своје западне колеге тиме што није негирао климатске промене, чак је изјавио да је Русија њима погођена више него многе западне земље, он се није успротивио еколошкој мисли о очувању здраве животне средине, али је изјавио да не прихвата неефикасне и селективне мере. Председник Русије је објаснио да његова земља испуњава све преузете обавезе устремљене ка смањењу емисије штетних гасова, као и све остале обавезе у домену зелене агенде. Иако његов говор није био конфликтан, ни оптуживачки, може се извести јасан закључак да руководство Русије одбацује западно поигравање с еколошким проблемима које има за циљ да диктира Русији услове пословања на тржишту енергената, па и цену тих добара. Пружио је руку сарадње што се реалних инструмената за борбу против климатских промена тиче, али Русија неће прихватити политизацију датог питања.
Путин је наступом на Валдају и самиту Г20 још једном показао државничку мудрост, коју Трамп није имао или коју није желео да користи – председник Русије не жели себе да позиционира као ирационалног теоретичара завере, као непредвидивог актера, али он подједнако нема намеру да обећава оно што не може да испуни. Његова порука је да Русија представља одговорну државу која учествује у глобалним процесима, али која држи до себе и која се неће одрећи својих интереса у замену за шарену лажу. Сарадња с Русијом је сасвим остварљива, рационалније западне државе то већ увиђају, а Сједињене Америчке Државе ће морати с тим да се суоче кад-тад.
Русија није отпадник, Русија не предводи светску алтернативну десничарску револуцију – Русија је одговорна пред својом будућношћу и спремна да на себе преузме онолико терета глобалног управљања колико је то у њеној моћи. Сједињеним Државама неће успети да принуде Русију да стане на пут отпадништва од модерног света и да се тако самоизолује.
