Није погрешио велики владика Његош када је написао да „нема праве славе без Божића“.
За српски, али и остале хришћанске народе, реч је о празнику јединствене радости и топлине, који окупља породице, зближава удаљене и мири завађене.
Божић је дан када се хришћани присећају чудесне ноћи када се у јаслама витлејемске пећине, далеко од сјаја и раскоши, родио Богочовек. Његов долазак на свет, како нас учи хришћанска вера, први је знак ка путу спасења и вечног живота целог човечанства. Српска православна црква и остале сестринске православне цркве уче своје вернике да присећајући се доласка Богочовека, призову у своја срца стрпљење, мир и љубав према свим људима.
Српски народ овај дан проводи у породичним окупљањима око бадњака, у духу здравица, слоге и честитки. Празничну слику употпуњују празнична трпеза, топлина дома и међусобна љубав укућана.
Догађај којем српски народ даје почасно место у обележавању Бадњег дана и Божића је уношење бадњака (младо церово или храстово дрво) у кућу. Према веровању, са храстовим грањем на Бадњи дан у сваки дом улази и Исус, а слама која у кући стоји сва три дана празновања, подсећа на ону у којој је рођен син Божји. Верује се да она кући доноси мир и Божји благослов.
Бадњак се сече на бадње јутро. Глава куће устаје рано, облачи свечану гардеробу, попије чашу ракије и приступа сечењу младог стабла. У градским условима у домове се уносе бадњаци купљени на пијацама или трговима.
Полазник (понегде зван и радован, јер доноси радост и срећу у дом) омиљено је дете или чељаде у породици. Са домаћином се на божићно јутро поздравља и љуби изговарајући речи: „Христос се роди!“ а домаћин одговара: „Ваистину се роди!“
Бадњак, који обично стоји у просторији где се фамилија окупља, полазник прво дарује, потом прилази ватри и џарајући је изговара: „Колико варница, толико здравља, радости, весеља, парица…“. Упућује најлепше жеље за домаћина и благостање у његовом дому, па га зато домаћица обавезно дарује.
Истичући да Божић даје свеукупни смисао животу, протојереј Љубивоје Стојановић, духовник Цркве Ружице и Капеле Свете Петке, подсећа на леп обичај у православљу – мирбожење.
– Није реч само о помирењу посвађаних, него и унапређивању међуљудских односа у свим сегментима. То није могуће све док је свако затворен у себе и свој интерес, пристајући на поделе које доводе до несагледивих сукоба. Ми смо сами оптеретили свој живот одлукама да сматрамо за непријатеље читаве народе, вернике других религијских заједница или присталице другачијих идеологија. У таквом стању радост Божића не може да нас облагороди и препороди.
Стојановић опомиње да би свако од нас требало да избаци из себе гнев, мржњу и злобу, а пре тога страхове од других и другачијих. Тек кад се то оствари, почиње узрастање у љубави Божијој, коју лично доживљавамо и заједничењем живе вере делимо једни са другима, умножавамо је у себи и једни са другима и тако се усавршавамо.
– Уколико то изостане, биће то показатељ да нисмо разумели поруку Божића, и да смо сами себе оптеретили Иродовим страхом. Знамо добро шта је Ирод урадио са витлејемском децом само да би сачувао свој престо, и то осуђујемо, али у својој свакодневици чинимо исто све у страху од другог и другачијег, умишљајући да тако „Богу службу чинимо“. То није добро и због тога је важно и потребно да баш на Божић све своје мржње и страхове превазиђемо и заувек одбацимо као нехришћанска и нељудска стања – каже Стојановић.
Он поручује да би сви требало да имамо заједничког положајника – Исуса Христоса.
– Морамо да покушамо да божићну радост доживимо другачије и да будемо отворенији, одговорнији и искренији једни према другима, посебно према онима које видимо први пут и онима са којима не делимо исти вредносни систем и верско или неко друго убеђење. Покушајмо на овај дан да седнемо прекопута себе и да разговарамо. Све док избегавамо разговор са собом и знање о себи, ми смо лак плен различитим завојевачима, освајачима али и самопроглашеним спаситељима. За нас хришћане један је спаситељ – Христос, који се родио у Витлејему као стварни човек, не престајући бити Бог. То не заборављајмо! – истиче Стојановић.
СРПСКО СВЕТО ДРВО
Храстово дрво одувек је важило за симбол плодности. Оно у себи чува поједине претхришћанске елементе. Према предању, то је дрво које су пастири донели у витлејемску пећину и наложили га како би угрејали Богомајку и Христа. Истовремено, бадњак представља и самог Христа, па се зато често каже да ово младо, за Србе свето дрво, док разбуктава ватру на огњишту, јарким пламеном осветљава не само наш дом, већ и најмрачније делове људске душе, доносећи благодет хришћанског мира и љубави.
ПРАЗНИК ОД СТАРИНЕ
Обележавање Божића на начин на који то чине Срби носи јасан печат – претхришћанства.
– Обележавање празника бадњаком, сламом, квоцањем, жртвовањем прасета или јагњета, чесницом, полазником и различитим врачањима јесте празник наше старе вере – записао је чувени српски историчар религије и обичаја Веселин Чајкановић. – Поред крсног имена и Ђурђевдана, наш најнационалнији празник Божић је пре свега и празник култа предака. Српски старински празник који је претходио хришћанском Божићу и који је продужио да живи даље у народним обичајима и веровањима био је празник из култа предака – у славу бога мртвих. Разумљиво је, зато, што је овај празник поред крсног имена био и остао за сва времена најпопуларнији празник у српском народу.
БОГАТСТВО ОБИЧАЈА
Богатство народних обичаја разлог је због чега је Божић омиљени празник највећег броја православних верника, али и свих који поштују српску традицију. Неписано је правило да породица Бадње вече обележава окупљена око бадњег дрвета за које се сматра да у дом уноси срећу и спокој, али и опомиње на праштање и мирење међу завађенима. Обичај је да се у сеоским условима бадњак сече у рано јутро. По њега полази домаћин, мушка глава, који га поздравља речима: „Добро јутро, бадњаче и честит ти Божић.“ У многим деловима Србије постоји обичај да се први ивер бадњака чува, јер он доноси берићет у кући. У прострту сламу стављају се ораси, шећер, суво воће и бомбоне за децу. У многим селима и данас је жив обичај вертепа или коледа.
ДОБАР ЗНАК
„Не дај боже ведрога Божића, ни облачнога Ђурђевога дана“, само је једно од мноштва народних веровања у вези са Божићем. Овај дан има централно место у зимским светковинама, а етнолози то везују и за нови почетак годишњег циклуса. Празник Христовог рођења, за који се сматра да корен вуче још из најдубље словенске прошлости, узима се као идеалан за почетак неког посла. Народ верује да првог дана празника треба, макар симболично, започети неки посао или подухват који предстоји током године. Уз то, сматра се да током празника човек треба да уради помало од свега што воли, јер ће онда то чинити и током целе следеће године. У многим деловима Србије обичај је да се на други дан Божића обиђу њиве, пашњаци и торови, и тако им се пожели сваки успех и берићет.
ЧАРОБНА ЧЕСНИЦА
Дан пред празник Рођења Христовог проводи се у посту и духовном смирењу. Скоро све породице у Србији на Бадњи дан се окупљају уз идентичну трпезу на којој су пасуљ пребранац, риба, посна пита, црно вино… Бадње вече које породица прославља на окупу проводи се уз орахе, лешнике, суво и свеже воће. Обичај је да се у сламу која се посипа по поду куће ставе бомбоне, слаткиши и коцке шећера намењене најмлађима.
Централно место божићне трпезе у већини крајева наше земље припада – печеници. Њу домаћица припрема на Бадњи дан, а углавном је реч о прасету или јагњету. У неким деловима Србије, вађење печенице из пећи прати велика радост укућана и весеље. Уз то, на столу је и хлеб – чесница. Тражење новчића у комадима чеснице, омиљена је забава најмлађих.
