Наши преци су и у рату славили велике верске празнике (Божић и Ускрс) као и крсне славе, свакако у другачијим околностима. Саме прославе су биле много скромније и сиромашније, али су се празници ипак обележавали. Обележавање верских празника није престало ни када је наша војска била изгнана из земље, они су „Тамо далеко…“ више него икада инсистирали на обележавању својих верских празника јер су на тај начин држали нит са својом породицом, својом земљом…
Готово на свим континентима Срби су обележавали своје верске празнике, остала су данас сведочанства тих прослава у виду фотографија, писама и дневничких записа. Тако из писма једног анонимног војника које је објављено у „Српским новинама“ 12. јула 1917 а које је написано за Ускрс 1917 године, можемо видети наду и патњу српске војске: „…Буди нам здрава и лепа земљо, и мучени народе, а надај се свом Васкрсењу. Твоја историја је повесница јада, твоја поља то су гробнице твоје деце, синова муке и жртава дужности. Ако има правде и Бога, ти ћеш бити слободна једног дана и твоји синови вратиће ти се кажњени и намучени, али са још више љубави према теби… “
Веома је интересантно и драгоцено сведочанство канадског свештеника доктора Бојда о прослави Ускрса 1916. године на Крфу: “Била је сва војска постројена у паради поред мора. У том дојаха у касу регент Александар, стаде пред војску и узвикне: – Христос Воскресе, браћо! И сва војска громогласно одговори: – Ваистину воскресе! Јединствен призор какав у свету нисам видео, да један владар као неки апостол објављује својој војсци да је Христос васкрсао, и да сва војска потврђује речи свог владара”.
Вероватно је тог тренутка реч “васкрс” у колективној свести српског народа добила двоструко значење, са једне стране највећи хришћански празник васкрсења Христовог, а са друге васкрс српске државе и војске на острву Крфу. У својој књизи „Српска трилогија“ Стеван Јаковљевић је оставио једно сведочанство о Ускрсу на Солунском фронту од ког застаје дах и које је сигурно једно од најневероватнијих догађаја у модерној историји:
„Налазимо се на прагу своје земље. Они врхови планина које гледамо већ толико, пружају се у нашој отаџбини. Друга је ово година како узалуд прижељкујемо да једном већ кренемо. Али ко ће пробити оне бедеме и читаву шуму бодљикавих жица. (…) Слушали смо дрхтави јек звона, који је допирао из равнице. – Па данас је Васкрс! – пљесну се Лука рукама. Како је пријатан тај звук звона. Умиривао је просто нерве. Навикли смо били на топовске пуцње, прасак експлозије, а ови нежни и дрхтави тонови били су одиста необични. Дуго година честитали смо један другом Ускрс, са жељом да следећи дочекамо у миру. Наше су жеље остајале пусте. И сада се снебивамо јер нас ово честитање подсећа као на неку изјаву саучешћа. Па ипак, обичаје треба одржавати. Потпуковник Петар нареди да се изнесу бисквити из његовог сандука, Лука је дао вермут, Војин је приложио каву, ја шећер. Одједном је на целом фронту код пешадије завладало затишје, као да су војници прећутно углавили примирје. (…) Стражари на објавницама налазе се удаљени око тридесет метара. Осталих дана, они се довикују и узајамно грде. Али данас нико нос да помоли. Бугари обично добацују како наши треба да се предају. У Србији се лепо живи и – ваздан којешта. Уместо одговора ови наши набију велики хлеб на бајонет, па га издигну изнад рова, као да тиме хоће да кажу како је њима и овде добро. Међутим, јутрос викне Бугарин: – Братко, днеска је Велик Ден. Не деј да пуцаш! Обећа му овај наш да неће гађати. Онда почне разговор међу њима. – Братко… Нека је часно Воскресеније! – Ваистину воскресе! – Фрлај малко леба, ако имаш!? Узме овај наш пола хлеба и заврљачи преко бедема. Али хлеб не доспе до бугарских заклона, већ падне на ледину. Онда Бугарин запита, сме ли да га узме. Овај наш му дозволи, али под условом да изиђе без оружја. Они један другоме даду реч. Бугарин изиђе, а и наш се појави изван рова. У знак захвалности што је примио хлеб, Бугарин понуди нашег војника цигаретама. Сада и онај наш прекорачи преко рова, такође без оружја. Приђу један другоме. Гледали то остали стражари. Ослободе се и они, те изиђу. Ову сцену гледају војници из главних ровова те се и они појаве без оружја. Као по неком договору. И људи ти тако лепо размакну крстила од жица и састану се на пољани. Дивота… Хтели заједно и да ручају. (…) Двојица се загрлили. Сад се измешали. Потпуковник Петар погледа мрачно преда се. Између његових очију појавише се дубоке боре. Он климну главом и тихо проговори: – Озбиљна опомена и нама и њима. Треба се једном замислити. Није шала. Четири године траје. Она духовна спона, названа војничким језиком дисциплина, растеже се и осипа као конац. – Ово је расуло! – завапи Лука. Телефони су зврјали. Бригада наређује да се сместа отвори артиљеријска ватра на ону гомилу војника, и наших и бугарских. Потпуковник Петар дохвати слушалицу и позва командире. – Отворите ватру са високо распрскавајућим шрапнелима. Застрашите их, али не убијајте! Батерије припуцаше и шрапнели прснуше високо над пољаном. Маса се ускомеша. Припуцала је и непријатељска артиљерија. Пешаци као застрашено стадо растурише се на супротне стране. Пољана оста пуста…“
Ови и многи други догађаји из наше историје остали су нажалост непознати широј српској јавности, зато данас сто година касније Ускрс обележавамо у нади и очекивању неког новог Васкрса Србије. Много тога што су нам подарили наши преци и оставили у аманет олако смо проћердали. Славу, част, понос али и оно важније, народ и територију. Нек је слава и хвала нашим славним прецима. А нама Бог да подари мудрост и снагу да Србија поново васкрсне. Христос Воскресе – Ваистину Воскересе.
Милан Богојевић
