Прилично слабо је медијски пропраћено да се у Републици Српској, тачније у Дворовима код Бијељине, током викенда догодио велики сукоб навијача Црвене звезде и Партизана у ком је смртно страдао Александар Сале Пантић, навијач Партизана. Пренето је као обична информација, скоро по принципу – ето, још једна жртва навијачких сукоба, али шта да се ради.
Покојни Пантић је био мој рођак, прилично близак. Једина мушка глава у кући. Две му старије сестре, Данијела и Александра, као и отац Милан и мајка Љиља, остадоше заувек завијени у црно, а огњиште се гаси, јер нема мушког наследника. Иначе, сећам се његовог рођења и велике прославе коју је његов отац, заједно са покојним дедом Алексом, тада направио. После тридесет година, Сале је отишао горе код деде пред Господа, док се отац хвата за главу зашто му сина безумље заувек однесе.
Сукоб је избио због прецртаног графита. Графит у навијачком свету обележава територију у граду коју држи група која је аутор графита. Свако скрнављење од стране ривалске групе сматра се најгором провокацијом и баченом рукавицом, те се та повреда части најчешће решава крвавим сукобима какав је био овај у Дворовима. Болесно да болесније не може бити, али као друштво морамо да будемо свесни да се то догађа и да свачије дете које крене организовано – у групи – да навија за свој клуб може доћи у ово искушење.
ПОГРЕШАН ПРИСТУП
Ово вам пише неко ко је био део навијачког света, део групе. Неко ко одлично познаје психологију тих људи и шта значи ако се не одазовеш позиву групе да кренете у сукоб са навијачима ривалског клуба, посебно ако су ти они бацили рукавицу у лице. Тада испадаш кукавица, издајник брата у групи, изопштен си, немаш права више да се са њима дружиш, што свакако оставља последице на младића пуног снаге који сматра да се иначе све у животу решава мишићима, штанглом, ножем или пиштољем.
Мислим да је основни проблем не само нашег друштва, већ читаве Европе, погрешан приступ према навијачком свету. За већину ултрабогате елите они су примитивци и дивљаци које би репресијом требало елиминисати. Ти који заговарају овакав приступ не схватају да тако стварају још већи револт тих људи и да заправо они доводе до оваквих ненормалних ситуација. Многи припадници те самозване елите избегавају да прихвате да се можда баш њихово дете налази у некој од тих група, а верујте има их колико хоћете. Њихова деца се неретко не слажу са оним што раде њихови родитељи и свој бунт према њима, као и према друштву, исказују на трибини.
Навијачка трибина није ништа друго до показатељ стања у друштву. Ту имате свега, од најгорих клошара до доктора наука. Од ултрасиротиње до ненормално богатих људи. Спаја их љубав према клубу и вечити бунт против система. Све то што се догађа на навијачкој трибини мање-више имате и на улици или неком познатијем ноћном клубу, само што је увек лакше осудити навијачко дивљање него пушкарање неких телохранитеља разних тајкуна и криминалаца по ноћним клубовима, јер, Боже мој, они су ваљда негде купили карту да су елита. По чему је то навијач криминалац, а тајкун или неки мафијаш који је за багателу куповао пропала предузећа и дошао до енормног капитала није?
КОДЕКСИ НЕКАД И САД
Е, видите, баш зато што нам је угао гледања у јавности такав имамо ово што се догодило у Дворовима. Навијачи тајно функционишу, тајно договарају своје сукобе, имају своје кодексе и правила, живе у тзв. андерграунд свету и немају жељу да се помире са системом у коме су они криминалци, а неки што пљачкају државу нису, већ су елита. Богу на исповест одлазе – нажалост – не уз жаљење јавности што се млади живот угасио, већ уз осуду – није битно што је мртав, један дивљак мање.
Време у коме је моја маленкост била део групе било је кудикамо бенигније, мада је и тада било свега и свачега. Ипак, постојао је кодекс у навијачом сукобу који је налагао да противника не дираш кад је пао и кад је јасно да више не може да пружи отпор. Данас су се ти кодекси изгубили, баш зато што су се – широм Европе – погубили кодекси поштовања било каквог ауторитета. Данас се на трибини доказујеш тиме колико си људи исекао ножем и да ли си у неком сукобу пуцао на неког.
То је оно што сами навијачи морају да искорене и да покрену озбиљну кампању против оваквих појава. Они то могу, јер представљају озбиљну снагу и сваки њихов вођа има прилично јак ауторитет међу њима. Са трибине би морали да избаце сваког ко жели да употреби нож или пиштољ и ко са њима крене у групу са циљем да ривалу одузме живот. Држава и јавност морају на другачији начин да приђу тим људима. У противном, плашим се да ћемо имати нове жртве у навијачким сукобима.
На крају, замолио бих дежурне агитроповце, који по задатку лупетају свашта против навијачког света, да не измишљају будалаштине како је Енглеска проблем хулиганизма решила законима и сличним глупостима. Ниједна држава у Европи то није решила. Енглеска нема сукобе на стадионима пре свега јер је лигу претворила у позориште за богате и зато што су цене улазница енормно високе, па сиротиња не може себи да приушти одлазак на стадион.
Међутим, хулиганске групе им се млате око стадиона и по пабовима на уговореним тучама и неретко се сукоби крваво завршавају. О Италији, Пољској, Грчкој, Холандији, Немачкој и Француској не желим ни да пишем. Готово све земље Европске уније имају стравичан проблем са сукобима навијача који се, нажалост, веома често кобно завршавају.
Владимир Ђукановић
