Велика сеоба Срба крајем 17. вијека је појачала српско присуство у Хабзбуршкој монархији, тачније у њеним мађарским дијеловима.
Крај 17. вијека и почетак 18. вијека је било важно доба за Мађарску. Земља је ослобођена од Османлија, а 1703. је избио мађарски устанак против Хабзбурговаца. На челу устанка је био Ференц II Ракоци. Ракоци је у почетку нудио Србима сарадњу, али српски патријарх Арсеније Чарнојевић није вјеровао Ракоцију те је остао уз Беч, надајући се да ће тако побољшати положај Срба. Међутим, било је оних који су имали симпатије према Ракоцију. Ту се истиче гроф Ђорђе Бранковић, али је он тад већ био у заточеништву. Интересантно је што је Ракоци чак покушао да преко Русије приволи Србе за своју ствар, али није успио. Срби су остали уз Хабзбурговце и учествовали су на њиховој страни. Рат између Срба и Мађара био је бруталан. Српске трупе су уништавале и пљачкалe мађарска села у Панонској низији.
Наравно, ни Мађари нису били невини. Српска насеља су тешко страдала, поготово у Бачкој. Уништење које је донио рат са Мађарима је довео до једне миграције Срба из Бачке ка Славонији, Срему и у османски Банат. У току рата, 1706, нови цар Јосиф I је потврдио раније српске привилегије, међутим патријарх Арсеније није био баш најзадовољнији јер је он желио да се тачно одреди положај Срба, што цар, једним дијелом и због утицаја ватреног католика надбискупа Колонића, није учинио. Исте те 1706. цар је патријарху дао Даљ код Осијека. 1706. се упокојио Арсеније Чарнојевић.
На његово мјесто ће евентуално доћи Исаија Ђаковић. 1711. мађарски устанак је поражен, али је оставио трага на српском народу.
Извор: Историја Срба
