Тако су се у маленој згради тузланске ниже гимназије, двадесетих година прошлог века, укрстили путеви двојице дечкића, а будућа српска великана.
Треба одмах рећи да се послератни просветни систем младе Краљевине СХС много разликовао од данашњег. Тако је узраст ученика истог разреда доста варирао. Дешавало се да у одељењу разлика између ученика буде и по неколико година.
Но, млађег од двојице поменутих, Гојка Стојчевића, будућег патријарха српског Павла, рођеног 1914. године, родбина је послала септембра 1925. на школовање у тузланску нижу гимназију.
У родном славонском селу Кућанцима Гојко је претходно завршио четворогодишњу основну школу. Дечак ситне грађе за собом је оставио гробове родитеља. Отац Стеван се вратио из САД увелико болестан од туберкулозе и преминуо кад је Гојко имао свега три године. А ни мајка Ана није била боље среће. Након Стеванове смрти се преудала, донела на свет још двоје деце, али је умрла на рођењу треће ћерке.
А други дечак из ове приче био је Мехмед Селимовић, рођен 1910. године, свакако један од највећих књижевника који је наш народ изнедрио. Меша, који је за себе често говорио да је Србин мухамеданске вере, био је пак рођени Тузлак, родом из добростојеће тамошње породице. У свом родном граду завршио је основну школу након чега је уписао гимназију.
Судбина је тако хтела да – мада четири године старији – школске дане проводи поред омаленог Гојка из Кућанаца.
— Ја сам седео у првој клупи. Са десне ми је стране био муслиман Меша, а са леве један Хрват. Ја сам био у средини. Тако да смо живели, што се каже, као браћа, као своји… Тада се то није тако осећало јер се видело да су времена тешка и да иду још гора. Тако су те разлике и националне и ове друге биле непримећујуће. Сад се сувише истиче понекада националност и вера… А онда је били смо другови школски, у истој клупи смо седели Србин, Хрват и муслиман – причао је патријарх Павле о својим школским данима.
Након четири године школовања живот је двојицу другара накратко одвео на различите стране.
Гојко је 1930. уписао шесторазредну богословију у Сарајеву. Након тога је отишао у Београд где је уписао Богословски факултет и студије медицине. На Медицинском факултету је стигао до друге године студија, а Богословски факултет је завршио.
Замонашио се 1948. године у манастиру Благовештењу и добио име према апостолу Павлу. За епископа рашко-призренског изабран је 1957, а 44. патријарх СПЦ постао је 1990. године. Умро је 2009. године након дуже болести.
Меша, са друге стране, одмах после гимназије уписује студије српскохрватског језика и југословенске књижевности Филозофског факултета у Београду. Након студија радио је као професор гимназије у родном граду. За време рата је хапшен због сарадње са покретом отпора па је био принуђен да побегне међу партизане.
Након рата је живео у Сарајеву где се налазио на бројним политичким и културним функцијама. Пензионерске дане је провео у Београду где је и умро 1982. године након дуже болести.
Двојицу великана сем школских дана повезује и огромна лична трагедија. Гојковог рођеног брата Душана убиле су усташе за време Другог светског рата, а Мешиног рођеног брата Шефкију, иначе партизанског официра, стрељали су саборци за пример 1944, јер је «без овлашћења» из војног магацина изнео кревет и орман.
Услед трауме због трагичне смрти старијег брата Меша Селимовић је двадесетак година касније написао своје најпознатије дело «Дервиш и смрт».
Курир.рс/Србијаданас
