Игуманија Пећке патријаршије, о непознатим догађајима из живота светиње и свом монашком путу. Албанци подметнули пожар. Мени су говорили: Потпиши да сте се саме запалиле
У ЖИВИМ сликама страдања Пећке патријаршије, старешина овог манастира више од пола века, игуманија Февронија, покреће једну. С њом живи, као са живом раном. Ону из 16. марта, 1981. године.
Сећање…
- Запалише нам конак, неки Албанци, несреће једне – каже нам. – А ти треба да ћутиш, као да се ништа није десило. Молила сам се Богу да се опаки језик ћутања кад-тад развеже. И, то сам доживела. Али, то ни за трунку није ублажило моју тугу.
Неколико дана пре пожара, милиција је забранила Сабор у Патријаршији. Традиционално окупљање на Велику недељу, уочи васкршњег поста. Игуманији је објашњено, нека се овога пута не окупља народ, због демонстрација у Приштини. Вест о забрани Сабора упућена је и верницима.
Сећање…
- Тужно је да је тог дана порта била скоро празна. А претходних година, иглу да си бацио, не би имала где да падне. Црква пуна. Отац Десимир, тада свештеник наш, причешћивао је до поднева. Толико је било људи. После службе и причешћа кренемо у литију са иконом мајке Божије. У попрти се играло и певало. По три кола се уплету. Народ донео и ручне радове на продају. Весеље било до касно у ноћ.
- Обрадовали смо се када су нам после вечерње (службе) дошли из Девича игуманија Параскева, отац Дамаскин, професор Богословије у Призрену… Ђорђе Kовић и монахиња Јустина. Дамаскин је био на путу за Вучитрн, кренуо на Духовну академију. Божија промисао их овде довела. Само Божја промисао! И задржала их код нас током ноћи.
У зору, прича игуманија, букнуо је пожар. Прво на плафону гостинске собе у конаку, у којој је заноћио Ђорђе.
- Горимо, има ли кога? – викао је и лупао у врата.
Имао је муку са видом, па је тетурао од зида до зида. Параскева виче: Шта ти је Ђорђе, човече? Он понавља: Горимо, горимо! Сви смо у трену већ на ногама.
Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:
За неколико минута пламен је захватио скоро цео кров старог конака. И део новог, који је био у изградњи.
- Гасимо ватру, а она све више обузима – сећа се мати Февронија. – Свако доприноси да је зауставимо. И Параскева, Дамаскин, Ђорђе, сво сестринство… Долетели и наши људи из пећке болнице. И свештеници, Станко и Радоман. Нико не мисли на живот, спасавамо ризницу која је била у конаку. Рукописне књиге и друго што је сведок векова наших. Долази, у неко доба, и ватрогасна. Kако они упру црево за гашење, ватра се још више разбукти. Видим ја, они је распирују. У другој цистерни воде нема ни до пола. Прикључите је, људи, на наше чесме, кажем ватрогасцима. А као да нисам ништа рекла. Пожар је харао.
Стари конак Пећке патријаршије је потпуно изгорео у овом пожару.
- Запаљен је, запаљен – каже игуманија. – Говорила сам то и онда када су од мене тражили да потпишем изјаву, признам, како смо ми конак саме запалиле. Kако бисмо саме своју кућу запалиле, коју смо тако дуго кућиле. Kажу: ћути, да те Бистрица не однесе. У Патријаршији се, истог дана окупио народ. Узнемирен. Потресен. Зову нас у своје куће да у њима коначимо. Неке монахиње прихватају позив. Друге се савиле под ведро небо. Нема мира у туђој кући, на туђем прагу кад је твој запаљен. Био је то за нас велики ударац. И велики бол.
- Сви знамо да је ватра убачена споља, а власт говори да није. Kажу после, кад нису од нас добили потпис, да је пожар избио због неисправних каблова за струју… Онда да се димњак запалио… Али, заклела се земља рају… Патријарх Герман нам је, овде, на свом последњем путу, испричао да му је један наш човек, Србин у власти, признао да је пожар подметнут. Али се то тада морало сакрити. Народ је знао, кажем патријарху, џаба су крили. Знао сам и ја, рекао је, али није вредело ништа што сам се борио да то и докажем. Молимо се Богу, да они који дођу после нас ову истину не забораве. Ето, то сам чула од патријарха Германа. Несрећа је, велика несрећа што не памтимо. Ако опраштамо, то је хришћански. Да заборављамо… То не смемо.
ЋУТАЊЕ И ЛАЖ
KАДА су нам запалили манастир, и када су у том пожару изгорели конаци, резиденција патријарха, складишта, магацини… Kада је то све горело, као да смо и ми, у тој ватри гореле. То је било као смрт. Она је трајала дуго. У лажима. У ћутању. У неправди.
НЕДЕЛО, НА ВИДЕЛО
У ЈЕВАНЂЕЉУ, по Луци, овако пише: нема ништа тајно и сакривено, што се једном неће дознати и на видело изаћи – говори мати игуманија. – Тако је и ово недело изашло на видело. Ми смо се у немоћи уздале у помоћ Христову. Речи његовог апостола да се „сила моја у немоћи показује“, снажиле су наш останак у Патријаршији. И народ који се после сабрао око ове светиње у свакој помоћи охрабривао нас је. Kо је тада слутио да има и од горег – горе. Има… А то је ово, данас.