Пилот америчког Ф-16 Скот Огрејди испричао је како је његова летелица оборена изнад Републике Српске у јуну 1995, током НАТО удара на положаје Срба.
Огрејди је заједно са Бобом Рајтом кренуо у напад на Србе из базе у Авијану у Италији, а како преноси часопис „Нешенал интерест“, они су знали положаје против-вазудшне одбранеВојске Републике Српске, али су током лета ипак упали усред жестоке ватре којом су их Срби засули, пренио је Спутњик.
– Знали смо како да се клонимо српских ракета земља-ваздух на северу и истоку. Ове ракете су дефинитивно били претња за Ф-16, чак и са нашим напредним системима одбране – рекао је Огрејди.
Ипак, у шуми их је чекала скривена покретна ракетна јединица српске војске коју НАТО систем за рано упозоравање пилота није уочио. Огрејдију и Рајту није јављено да су се нашли на нишану.
– Тачно у 15.03 мој систем за упозоравање је показао црвену тачкицу. Гледао сам у своју конзолу у неверици. Истовремено, огласио се и аларм у мојој кациги. Ухватио ме је непријатељски радар! Заборави на претњу са севера. Ово је долазило с истока. Стомак ми се окренуо. Сада је био мој ред да постанем плен. Знао сам да морам да се припремим за најгоре – , испричао је Огрејди.
Српске снаге су испалиле две ракете, како се наводи, без помоц́и радара, које српске снаге нису укључиле одмах, да не би били откривени. Радаре су укључили тек када су ракете биле на неколико секунди од авиона Огрејдија и Рајта.
Судар, судар!
Огрејди каже да није одмах видео бели дим који испаљена ракета оставља за собом и који је једини начин да пилот добије визуелну идентификацију претње. Kада се ракета искључи, онда нестаје и дим. Пројектил наставља пут ка мети, нечујан и смртоносан, брзином два пута вец́ом од брзине Ф-16.
– Пошто нисам видео ништа на небу, погледао сам опет на дисплеј. Црвена тачкица није нестала, што је значило да сам и даље нациљан. Тренутак касније, у кациги ми се огласио и други аларм. Поглед ми се вратио на екран. Тамо је било ново упозорење, јаче од претходног. Ово се све дешавало у неколико секунди. Или делова секунди. Али довољно да схватим да ме је ухватио радар“, казао је Огрејди.
Пилот Ф-16 био је уверен да су ракете на њега вец́ лансиране. – Програмиран компјутерски глас одзвањао је у мојој кациги: ‘Судар, судар!’ Тренутак касније, јак бљесак осветлио је небо између Влибура и мене. Ракета је пролетела тачно између нас. Срце ми је лупало. Знао сам да ове ракете лете у паровима. Била је велика шанса да је још једна ракета вец́ у ваздуху и да лети право на мене – , прича амерички пилот.
Kако каже, размишљао је да ли да избацује „мамце“ или да маневрима покуша да избегне удар ракете, али није имао времена ни за једно, ни за друго.
– Нисам сигуран шта се тачно десило у следец́ем тренутку. Вилбур ми је касније рекао да је викао преко радијске везе: ‘Ракета у ваздуху!’ Нисам га чуо. Чуо сам само несносну буку која ми је умало пробила бубне опне. Онда је стигао удар какав нисам никад осетио. То је као да те отпозади удари камион са 18 точкова за чију маску је прикачена ракета. Ракета је нашла своју мету. Пламен и врелина разлили се се мојим кокпитом – , препричава Огрејди.
Према његовим речима, од авиона у ком је био остала је „сламчица у ветру“.
– Био је потпуно ван контроле. Упркос свемирској електроници, суперсоничној брзини и борбеној моц́и, Ф-16 није био савршен. Док си трепнуо, он може да се претвори из небеског принца у пламтец́у хрпу жица и искривљеног метала – , прича Огрејди.
Тек тада је схватио да су се нос и кокпит авиона физички раздвојили. Авион је био преполовљен. Kроз ватру и дим, угледао је ручку за катапултирање и у последњем тренутку је успео да је повуче.
Падобраном се спустио на српску територију, а онда је почела грозничава потрага за њим. Игра мачке и миша трајала је недељу дана. У једном тренутку, српски хеликоптер који га је ловио био је тако близу да је могао да види лица воника у њему.
На крају је ипак успео да пошље сигнал са својом локацијом, па су ускоро по њега послата четири хеликоптера око 100 километара дубоко у српској територији. Послато је још 40 летелица као додатна подршка. Маринци су га пронашли 8. јуна 1995. године.
