Сигурно сте се питали ко је Зеленко, а ко његов газда Дамјан из познате народне изреке “дере се као Дамјанов Зеленко”. Иза славног јунака и његовог верног пратиоца у борбама крије се прича о српској великој бици и никад прежаљеном губитку.
Дамјанов Зеленко је коњ чији врисак за погинулим господарем одјекује кроз векове. Тај коњски врисак је наш, ономатопеја српске туге, незацељена рана, сећање на несрећу. Он је ослонац наше судбине. То је наше свето звоно.
Ево приче…
Зеленко је био легендарни коњ Дамјана, најмлађег од деветоро браће Југовића. Спомиње се у народној песми Смрт мајке Југовића.
Дамјанов Зеленко је из царске коњушнице, као и остали коњи браће Југовића. Ергела, основана још у доба цара Душана, негде између двеју Морава, давала је царској коњици неколико хиљада коња и била извор расних грла с педигреом. Сувласник те ергеле, у доба кнеза Лазара, био је његов “канцелар” и таст Југ-Богдан тј. кнез Вратко.
Након неколико година, Богдан је у Врњцима подно Гоча подигао коњушницу у којој је гајио расну ждребад. На истом месту се налазио и полигон за коње, као и борилиште за витешке игре. Дамјан је имао много коња пре Зеленка, али ниједан му није тако добро служио као он.
Зеленко је био коњ с људском душом, каже легенда. И, још, каже да је разумевао људски говор. Дамјан је, каже та прича, и побеђивао захваљујући томе што је коњ слушао његове команде и знао правила борбе. Чак је, кажу, често, у току борбе, инстинктивно, сам и мимо Дамјана, доносио исправну одлуку која је спасавала живот његовом господару.
Дамјан је знао да има необичног коња, па се много трудио да му проникне у душу и нарав. Колико пута му се учинило да његов Зеленко има људска осећања: једном, после пораза у неком двобоју, видео је сузе у његовим очима…
Најмлађи Богданов син није дозвољавао да Зеленка други хране и тимаре, већ је сам то радио, иако племићима није било својствено бављење таквим пословима. Тренирао је с њим сваки дан. `Већ је њега Дамјан научио: до поноћи ситну зоб зобати, од поноћи на друм путовати`, каже народни певач.
Након Косовског боја у ком су и Дамјан и сви Југовићи трагично изгубили живот, преживели су сви коњи браће Југовића. И сви су се вратили у Крушевац. Нико не зна како је успела та кљусад да напусти крваво разбојиште, а да их Турци не похватају и не одведу са собом. То је једна од великих тајни Косова.
Кажу да је једна монахиња у Љубостињи, на маргини свог требника, записала да су коњи Југовића сами дошли с Косова и да је пред њима ишао Дамјанов Зеленко. Тај коњ је био калауз осталима.
Шта је после било с коњима браће Југовића и с Дамјановим Зеленком, запис у Љубостињи не каже. Али, легенда кажеда је Дамјанов Зеленко вриштао за својим господарем годину дана. А онда је, једне ноћи, нестао из кнежеве коњушнице.
Дуго се о њему није знало ништа, а онда се, три године после Косовског боја, уочи Видовдана, тачно у подне, чуло његово вриштање у планини Гочу.
Слушајући тај коњски плач, кажу да је плакао читав Крушевац. Да је, којим случајем, устао Дамјан и завирио у очи свом коњу, можда би у њима угледао сузе. Зеленко је вриштао за Дамјаном, али и за свим што је изгубљено на Косову…
