Јован Петровић се родио у Својнову око 1773. године. По очевој смрти и мајчиној преудаји, пред Кочину крајину, успео је да пребегне у Срем. Тада му је било 15-16 година. Августа 1788. године примљен је у Михаљевићев фрајкор.
У току Кочине крајине одликовао се храброшћу. Због спасавања Радича Петровића 1790. године, којом приликом је и сам рањен, пуковник Михаљевић одликовао га је златном медаљом за храброст. Јован је био један од најпознатијих ковача наше историје. Ковачким занатом почео је да се бави, у току Кочине крајине, у фрајкорској ковачко-поткивачкој комори. Из фрајкора је иступио октобра 1790. године и истог месеца долази у Јагодину да посети породицу. Своју ковачку радњу отвара у Земуну, давне 1789.
За време Првог устанка његова помоћ била је врло значајна за устанике. Стизао је да у најкритичнијим моментима помогне у оправци оружја. Врло је значајан његов допринос у стварању прве устаничке тополивнице у Београду, која је била од немерљивог значаја. Карађорђе му се 1810. године захваљује за све што је учинио за Србију, а нарочито за велике заслуге у боју на Мишару. Као што је помагао у рату допремом оружја, тако је у миру пружао сваку помоћ, која је била потребна за културни развитак земље. Јован Петровић се интересовао за политичке и националне послове. Имао је много пријатеља међу српским политичарима и културним радницима. Између осталих, био је велики пријатељ и са Вуком Караџићем. У његовој породици сачувана је библиотека српских књига, неколико слика и Карађорђева сабља.
