Један од војника Добровољачког батаљона сећа се да је Вук, током повлачења кроз Албанију, наредио да се цело арбанашко село попали. Старији по чину, пуковник Милован Плазина, обратио му се са речима: „Господине Поповићу, видите ли где се ми налазимо“, у нади да ће га одговорити од идеје, али је добио одговор, који можда и најбоље описује карактер и одлучност нашег јунака: „Не питам вас!“
Касније се испоставило да је група Албанаца из села пуцала на Вукову извидницу. Неколико младића је рањено, тројицу су убили и опљачкали. Њихова тела била су потпуно нага и смрзнута, а удови су им били одсечени и стављени у уста. Због овог, Вук се одлучио на одмазду, која је брутално извршена.
Анри Барби, ратни репортер француског листа „Париски журнал“, приликом обиласка фронта посетио је одред војводе Вука. О њима пише следеће: „Црни од барута, блата и прашине, спржени од сунца, потамнели од киша и ветра, они личе на епске јунаке; зарасли су у браду, али њихове очи налик на жеравице одају непоколебљиву храброст. Величанствени су када у трку узвикују дивље: Ура.“
Текст је из књиге: Ратници Црне руке
