25. јануара 1951. године млади амерички сенатор Џон Фиџералд Кенеди дошао је у Београд како би се састао са Титом. Тито је од младог сенатора тражио да му САД да оружје.„Југославија има морално право да тражи оружје од Американаца или од било кога другог, будући да Русија наоружава наше суседе”, рекао је Тито и додао да ако добије довољно оружја може да наоружа ”два милиона бораца”. ”Ја имам доста људи. С тим оружјем можемо да учинимо све што је потребно”, понудио је Тито. Вођа југословенских комуниста похвалио се Кенедију да је обрачун са Стаљином био лакши него што се мисли. „Од 12 хиљада југословенских предратних комуниста који су махом школовани у Совјетском Савезу и били потпуно одани Стаљину свега је четвртина преживела рат”, објаснио је зашто Стаљин није имао већу подршку у сукобу. До 1948. године Комунистичка партија Југославије имала је 470 хиљада нових чланова којима је Тито био једини вођа, писао је о овом догађају новинар и дипломата Драган Бисенић у књизи „Мистер X“. Тито је рекао да „Совјетски Савез није комунистичка земља него руска диктатура старог типа која се користи комунистичком идеологијом”. Кенеди је био фасциниран „партизанским лидером који је поразио своје унутрашње супарнике и победио Немце”. За младог америчког сенатора Тито је био „комуниста и националиста, а његова воља, његове трупе и његов престиж спајали су и држали историјски антагонизоване народе Југославије”. По повратку у САД исмевао је европске земље а једине према којима је јавно исказовао поштовање биле су Шпанија и Југославија. Обе су биле диктатуре. У свом интервјуу Њујорк Тајмсу Кенеди је рекао да би Југославија у случају сукоба СССР и Запада била на страни западних савезника што је имало велики одјек у америчкој јавности и помогло је Титу. Неколико месеци по повратку сенатора Кенедија, начелник Генералштаба Југословенске народне армије (ЈНА), генерал Коча Поповић, тајно је посетио Вашингтон. Резултат његове посете био је Пакт о војној помоћи потписан 14. октобра 1951. године у Београду између САД и Југославије.
САД је збунио сукоб Тита и Стаљина 1948. године, па је амерички дипломата Џорџ Кенан добио задатак како да формулише политику „према комунистичкој земљи која почива на совјетским организационим начелима и совјетској идеологији, а која је независна од Москве“. Кенан је веровао да би путем Југославије могле да пођу и друге комунистичке земље ако Тито опстане на власти. Зато је предложио да ”САД подрже независност Југославије и да не допусте да комунистичка природа њеног режима спречи нормални развој економских односа између Југославије и Запада под условом да она буде спремна на „лојално и кооперативно држање у њеним међународним односима“. Амерички Конгрес је на захтев председника Трумана децембра 1950. године, усвојио Закон о хитној помоћи Југославији, док је месец дана касније југословенска влада званично затражила војну помоћ од САД, Велике Британије и Француске чија се вредност процењује на око 15 милијарди долара.
Џон Кенан је творац америчке доктрине ”хладног рата” и дипломата који је имао највећи утицај на спољну политику САД тог времена. Зато одлука америчког председника Кенедија да 1961. у Југославију пошаље управо Џона Кенана за амбасадора говори какав је значај ова земља имала за САД. Тако се у наш град доселио нови амбасадор који је одредио америчку политику према Југославији и обезбедио тој земљи место у свету ”хладног рата” тако што јој је помогао да преживи сукоб са Москвом. Без обзира на повремено кокетирање Тита са СССР од поновне успоставе односа 1956. године које је нервирало Американце, Кенан је веровао у трајност америчког односа према Југославији. У извештају председнику Кенедију написао је да су „Тито и његови водећи сарадници исувише опседнути својом раном комунистичком прошлошћу да би се у потпуности променили”. „Актуелно југословенско руководство увек ће бити осетљиво на оптужбе да су постали оруђе у рукама империјалиста”, написао је амерички амбасадор и додао да би за САД било најбоље да се усмери на „другу генерацију југословенских вођа, превенствено ка млађим кадровима”.
Кенан је дошао у Београд који се управо спремао да буде родно место новог покрета младих, углавном афричко-азијских земаља, које су себе назвали Покрет несврстаних. Многи у САД, посебно у Конгресу, нису били срећни због тог Титовог потеза али је Кенан убедио Кенедија да окупљање тек ослобођених земаља око Југославије и њихово прихватање политике независности значе да ће оне бити независне од САД али и од Совјета чији су плен могле да постану. Занимљиво је да је сличну процену имала и ЦИА која је добро разумела Титове намере да оснује овакав покрет. „Београд користи своју привлачност да би повећао углед у свету, обезбедио тржишта за производе своје индустрије у развоју и да би се осигурао од претњи совјетског блока да Југославију изолује”, закључила је ЦИА. Титов говор на оснивању покрета у Вашингтону је оцењен као критички према САД иако му је Кенан пренео Кенедијеву поруку да САД очекују да ”говор буде неутралан”. То је дало снагу антикомунистичким јастребовима у Конгресу да траже оштрију политику према Титу.
Кенан је заволео Београд. Радо је путовао и обилазио шумадијске винограде, мађарска села, провинцијске катедрале и средњевековне византијске цркве. Био је често лични Титов гост, а успоставио је пријатељске односе са многим државним руководиоцима. Међутим Титова одлука да оснује покрет несврстаних имала је много противника у САД. Сматрали су да Југославија постаје исувише утицајна у међународним организацијама и да је време да се определи да ли жели да буде исток или запад. Конгрес је забранио председнику Кенедију да Југославији прода авионе. Кенан је ишао у Вашингтон да лобира против таквог потеза али није успео. Разочаран због недовољне подршке Вашингтона његовој визији развоја југословенско – америчких односа, амбасадор Кенан 1963. године подноси оставку. Недуго затим убијен је и амерички председник Кенеди.
Београд је изгубио два пријатеља. Тито је наставио својим путем. Ипак, није заборавио Кенедијеву подршку када му је највише требала па је амерички председник одмах после смрти добио булевар у нашем граду. Кенан још увек чека да га се сетимо.
