После сукоба у Азовском мору, потребно је проанализирати ескалацију руско-украјинских односа. Формална страна је очигледна: Порошенко није у стању да победи на изборима, организује провокацију како би наметнуо ванредно стање и нарушио изборни процес. Тако се све ово, уз осмех, коментарише у Русији. То јесте тако, али да ли је то једва спонтана одлука или агонија? Порошенко има план, не може да га не буде. То је нешто озбиљније од тренутног трика.
Ако тренутна ескалација постепено утихне, након неког времена ће морати да се укине и ратно стање, па ће се одржати избори. Порошенко би у том случају испао идиот, јер само по себи инсистирање на теми руске претње му не би повећало рејтинг. Стога је план другачији. Једино што би Порошенковом кораку дало смисао је дубље увлачење у рат са Русијом. Ако тога не буде, Порошенко само погоршава свој положај. Зато њему не треба ескалација, треба му рат.
ПУТИНОВА ГРЕШКА
Вратимо се Русији. Заустављањем Руског пролећа 2014. године, Путин је направио геополитичку грешку. Он је начинио мноштво потпуно исправних и судбоносних корака у спољној политици, вратио је Русији готово изгубљени суверенитет. Његове огромне заслуге се не могу умањити. Али, из неког разлога, 2014. године се спотакао. Разумети то као “незгодан план” или уздићи Путинову грешку на “врх стратешке мудрости” не би био знак лојалности њему, већ би то пре било поткопавање његовог стварног ауторитета. Хвалити владара на исти начин и због његових достигнућа и због његових грешака значило би просто подсмевати му се и представљати га као самодовољног идиота. То би поткопало његов стварни легитимитет и представљано скривену саботажу.
Заустављањем Руског пролећа и одсуством заштите руског света у дуготрајном и бесмисленом процесу преговора у Минску остављена је прилика кијевској хунти да се прегрупише и да поново, са новом снагом, приступи проблему Источне Украјине. Ослобађање Источне Украјине и стварање Новорусије уклонило би проблем неких тамо украјинских бродова у Азовском мору, будући да би Лева обала (Новорусија и Слобожаншчина) била независна и својевољно пријатељски настројена према Русији, као Донбас. Остављајући хунти велики део руског света, Москва се определила да сукоб одложи за будућност. Кијев је могао да започне ексалацију, или чак и рат, кад год је хтео. И од тада Кијев управља тајмингом.
ПОЛУГЕ ХУНТЕ
Први покушај Кијева да измени статус кво, одиграо се у Дебаљцеву, али је први непосредни напад био одбијен. То није значило да се хунта повукла, већ да тражи друге начине. Следећи корак био је признавање територије Украјине за канонску територију Васељенске патријаршије, што је довело до раскола РПЦ са Константинопољем. То је била још једна полуга која је омогућила Порошенку да утиче на Москву. Од тада, Порошенко је у сваком тренутку могао да дâ сигнал за преузимање цркава РПЦ, а Москва би била принуђена да одговори.
И ево сада провокација на Азовском мору, када Порошенко намерно шаље бродове без обавештења руске стране. То доводи до пуцњаве, задржавања и хапшења украјинских морнара. Строго говорећи, Порошенко, који Крим сматра територијом Украјине (као што то сматра и остатак света), није морао никога да упозорава. Али он је врло добро знао шта ради и какве би могле да буду последице по Москву, која је законски утврдила да је Крим у саставу Русије. И он проглашава ратно стање. Сваки корак зависи од Кијева, не од Москве. Москва је, осим обнављања присаједињења Крима и ненапуштања побуњеног Донбаса, све време заузимала пасивну позицију. Порошенко је припремио противодговоре, чији је тајминг зависио само од њега; на то Путин никако није могао да утиче. Делимично смо се сâми довели у такав положај, заустављајући Руско пролеће.
КАКАВ ЋЕ БИТИ РАСПЛЕТ?
Шта даље следи? Москва се нада да ће и овог пута некако “прегурати”. Тачније, да ће Порошенко замахати оружјем, одложити изборе, представити себе као „спаситеља Отаџбине“ и поново бити изабран за председника, а све са циљем да остане како је било. Можда ће и бити тако. И, ако се са тим рачуна, онда не треба ништа чинити. Све ће се сâмо од себе смирити. У међувремену, могуће је наставити исмевати Порошенка да је поново “легао на руду”. Ово је званично гледиште Москве и основно полазиште пропагандне машинерије. Није искључено да ће све тако и бити.
Претпоставимо, ипак, да ствари крену у другом правцу. А то значи само једно: да Порошенко заиста започне рат са Русијом. То се може догодити у било ком тренутку, много је потенцијалних окидача: напад на Донбас, који је сасвим могуће већ почео или управо почиње; даља ескалација у Азовском мору; нова рунда захтева за “повратак Крима”; насилно преузимање цркви Московске патријаршије. Може бити нешто од тога или све заједно. Може бити? Успавана свест одговара да “не може”. Пиштољ, који је на сцени и виси на зиду, неће опалити. Да, таква је логика геополитичке успаванке. Неће опалити.
На шта може рачунати Порошенко ако реши да предузме радикалне кораке? На подршку Сједињених држава и НАТО. Садашњи председник Сједињених држава и није баш најбољи за тако нешто. Али, на крају крајева, не одлучује он о свему. Постоји америчка Deep State, неокони (попут Болтона) на власти, стратешки планови буџетирања Пентагона, критична питања у ЕУ. Излаз је у рату са Русијом – не нуклеарном, већ локалном који ће се водити туђим рукама. Са Западног становишта, у том рату нема ризика. Ако Москва нападне Украјину, коначно ће се претворити у парију. И није ни важно што ће се Украјина распасти, она Запад уопште и не интересује. Али сваки ударац Русије ће ићи у прилог глобалистима.
„НЕЗГОДАН ПЛАН“
А ево и најзанимљивијег: у Кремљу су тога потпуно свесни, па ће клонити таквог сценарија колико год је могуће. “Незгодан план”. Тако нешто. Но, можда Порошенко баш с тим и рачуна. Пошто је започео сукоб са Русијом, који ће избећи, нешто ће можда и да ућари. Успут, може се рећи да је то малоруска, можда делимично и козачка логика. Западно-руски анархизам, који комбинује прорачун и случајност.
Ако Русија одступи предалеко барем у једном правцу, то такође може постати нека врста ,,победе“. А како Порошенко политички нема шта да изгуби, јер и није много популаран у Украјини – испоставља се да тамо нико није популаран и да се цео режим заснива на радикалној русофобној пропаганди – ризик је оправдан. Зато би му ескалација са Русијом одговарала. Он тако чак и не ризикује ништа. Штавише, уколико је могуће увући НАТО у сукоб, чак и симболично, то ће бити довољно да се, како он верује, ,,укроте Руси“. Тиме ће добити ако не геополитичке, а оно моралне и изборне дивиденде. А ако ствари стоје овако, онда његово деловање и није тако бесмислено како делује на први поглед.
РАТ КАО ПРИЛИКА
На крају треба размотрити и могућност ескалације тренутног сукоба у рат. То се у крајњем случају не може искључити. Порошенко је вероватно проценио ризике, посаветовао се са утицајним западним силама, не само са Сједињеним Државама, већ и са Европском унијом (пре свега са Енглеском) и највероватније осигурао озбиљну подршку. Јасно је да ће Путин то избегавати све до последњег тренутка. Али Запад то свакако зна и у складу са тим разматра даље кораке, како би ограничили Путинов маневарски простор. Ако Кијев и Запад верују да је сада време за руско-украјински рат, они имају све полуге да тај план учине делатним.
Москва им је 2014. године предала иницијативу. Сада ми не бирамо време рата и услове за његов почетак. Не можемо бити сигурни да ће сигурно почети сада, али исто тако ни несмотрено сматрати да се ништа не догађа и да се ни у ком случају неће догодити. А посебно да се ништа неће догодити управо сада.
Александар Дугин
