Из штампе је изашао “Кијевски патерик”, књига у којој је први пут на српском језику сабран комплет житија свих светитеља сахрањених у једној од највећих светиња васељенског Православља. Посебно је значајно што се ова књига код нас појављује у тренутку кад нацистички режим у Кијеву уз помоћ својих западних покровитеља води истински рат против православних светиња. Приређивач књиге је Горан Петровић, а преводилац Ранко Гојковић. Издавач је Црква Свете Петке у Сурчину. Преносимо предговор српском издању из пера истакнутог православног писца, публицисте и преводиоца Ранка Гојковића.
† † †
У центру многострадалног руског града Кијева налази се велики манастир, један од најважнијих вртова Пресвете Богородице на земљи – Кијевско-Печерска Лавра. Вековима је ова светиња доживљана као „Руски Јерусалим“. Данас када је ова велика православна светиња поново угрожена од стране богобораца, на србском језику појављују се две књиге, прва је „Слово о закону и благодати“ Митрополита Кијевског Илариона, друга је ова коју држите у руци, у којој су описани животи оних који почивају у Ближњим и Даљњим пештерама ове светиње.
Нисам случајно написао руског града Кијева, Владимир није крстио никакву Украјину, крстио је РУСИЈУ и да је Кијев руски град сведочи и историја и антропологија и археологија… У том котлу племена и огромном пространству од Балтичког до Црног мора, постоје само Руси, нема никаквих Украјинаца, то је измишљена политичка нација која је почела да се ствара у западним и ватиканским кухињама средином 19 века. Крштењем Русије завршава се родовско-племенско устројство словенских племена и добијамо прву централизовану руску државу, неку врсту монархије.
На падинама Дњепра налазе се предивни храмови, величанствене грађевине, предивни вртови, прекрасне стазе поплочане древним каменом. Али само срце манастира лежи… под земљом. Манастир нимало случајно није назван печерским (пештерским, пећинским) јер се испод високих брда изнад Дњепра скрива читав лавиринт од уских ходника где се на прелазима из једне просторије у другу не могу мимоићи два човека. Ту, у тим пештерама, до данашњег дана се чува најважнија ризница КПЛ, – то су мошти светитеља од XI до XX века, често нетрулежне. Скоро сви ти свети људи су својим животом били везани за Кијевско-Печерску Лавру.
Кад кажемо скоро сви, навешћемо да су изузетак и први мученици Кијевски – Теодор и Јован – чије мошти такође почивају у Лаври. Украјински нацистички режим је у мају 2024. године срушио чувену Десјатинску цркву, постројену на месту где су у свом дому мученички пострадали поменути мученици, отац и син – Теодор и Јован. Пагански жреци су жребом изабрали да се мали Јован принесе на жртву паганским идолима (свакако не случајно, они су били крштени) али је отац пружио херојски отпор и морали су срушити стубове кући под којом су отац и син, првомученици Кијевски пострадали. Касније, као хришћанин, кнез Владимир је својим рукама учествовао у бацању кипа Перуновог у Дњепар и на месту њиховог страдања саградио Десјатинску цркву, још једном потврђујући да се из крви мученика рађа ново хришћанско семе. Данас, када је Десјатинска црква поново срушена, када је богоборачка најамничка власт ударила и на светиње Кијевско-Печерске Лавре, читајући сва ова величанствена житија, не можемо да не верујемо да ће и из овог страдања васкрснути на старим темељима још лепша Десјатинска црква и да ће светитељи свете Кијевско-Печерске Лавре показати свету још много чуда.
Први и једини пут боравио сам у Кијевско-Печерској Лаври 2011. године, где сам провео неколико дана и преноћио две ноћи. У два дана два пута је један архимандрит (да Бог прости, заборавио сам име) мени и мом брату отварао закључану келију у којој се у специјалним стакленим посудама чувају мироточиве лобање непознатих светитеља, монаха из Лавре. Касније сам сазнао да многи архијереји посете Лавру а не отвара им се келија са мироточивим лобањама, а нама у два дана два пута отварају келију да целивамо мироточиве лобање, па сам се питао тада, чиме сам заслужио такву милост Господњу. Заборавио сам на то и када сам завршио овај превод „Кијевског Патерика“, схватио сам разлог. Извињавам се читаоцима због овог искорака и изношења личних утисака, чини ми се да нема ништа случајно, данас то поклоњење мироточивим лобањама доживљавам као велику награду за додељену ми част да по први пут преведем за србске читаоце комплетан Кијевски патерик.
У овом Предговору за србског читаоца, укратко ћу издвојити само један детаљ међу хиљадама чуда Божијих о којима ћете читати на страницама ове књиге.
Једног јутра на дан Васкрсења Христовог, монах Дионисије, који је посматрао манастирске пећине, ушао је у једну од најудаљенијих. Ту су били сахрањени житељи манастира, због чега је место названо Заједницом (на руском – Община).
– Очеви и браћо, Христос Воскресе! Данас је велики дан, – громко је узвикнуо Дионисије.
– Воистину Христос Воскресе! — неочекивано се из гробова огласио здружени хор громогласних гласова.
* * *
Исте године када је Александар Невски однео сјајну победу над папистима у Невској бици (1240) Кијевско-Печерска Лавра је силно пострадала од Татаро-Монгола. Много монаха тада је побијено и Лавра је разрушена, али постепено су се монаси враћали и започињала је обнова. Није то било једино рушење и пљачка ове велике светиње, али она је преживела сва искушења, и борбу између Пољске и Русије и много других нашествија, све до Хитлеровог.
Било је много радосних и тужних периода у историји ове светиње. Кијевски Митрополит Владимир (Богојављенски) био је први свештенослужитељ убијен у годинама крваве револуције и Грађанског рата у Русији. И данас је ова велика Православна светиња угрожена под безбожном неонацистичком влашћу у Кијеву.
Међутим, без обзира на сва залагања безбожника у смутном ХХ веку, богоборци нису успели разрушити Лавру нити уништити Цркву. Даће Бог, неће успети ни у ХХI веку. Јер су се и у најтежим годинама и у највећим искушењима, овде налазили људи који су знали зашто се ту налазе и шта значи монашки подвиг.
Почетак тих подвига везан је за 1051. годину, у време владавине Јарослава Мудрог. Била је то година када на Кијевску катедру долази први етнички Рус, поменути Митрополит Иларион. Дакле, пре скоро хиљаду година, монах по имену Антоније, рођен у селу Љубеч, нешто северније од Кијева, који се пре тога подвизавао на Светој Гори у манастиру Есфигмен, положио је почетак овог, после Свете Горе Атонске, најважнијег и најлепшег врта Пресвете Богородице.
Преподобни Антоније и Теодосије и сви свети Кијевско-Печерске Лавре, молите Христа Бога за нас!
Писано на свету Ксенију Петроградску (24. јануара/6. фебруара) 2025. године по Рождеству Христовом