Бомбе које су са сигурне удаљености слали да засипају СРЈ 1999. године, појединим главним промотерима НАТО агресије раскрчиле су пут до уносних послова на Косову. Преобучен у одело бизнисмена, главнокомандујући НАТО снага из периода бомбардовања, Весли Кларк, бацио је око на рудно богатство на КиМ, док је америчка државна секретарка из тог доба, Медлин Олбрајт, преко више фирми и фондова исплела мрежу око косовских телекомуникација.
Кларк, сада пензионисани генерал, већ шест година покушава да покрене посао на Косову са фирмом „Енвидити енерџи Косово“, у којој је члан Управног одбора. Иако је пројекат Кларкове компаније у једном моменту стигао и до скупштине у Приштини, ипак је повучен из процедуре, али генерал није одустао од ове намере већ, како је сам рекао, чека да се у влади у Приштини око овог пројекта „створи консензус“.
„Олбрајт група“ је прво на КиМ била специјални саветник председника Управног одбора косовског интернет провајдера „Ипко“, који је после спајања са словеначким „Мобителом“ добио лиценцу за мобилног оператера на КиМ. Колико је Олбрајтова профитирала од овог посла, може само да се нагађа, али је ова, сада професорка дипломатије на Универзитету Џорџтаун, према неким спекулацијама наводно зарадила 20 милиона евра.
Према писању медија на албанском, није се све завршило само на давању савета „Ипку“, већ компанија „Олбрајт капитал менаџмент“ (АЦМ), има део акција у тој компанији, због чега се и подигла прашина када је пре седам година АЦМ ушла у трку за куповину Поште и телекомуникација на Косову. Од тога је, без неког подробнијег појашњења, напрасно одустала.
Историчар Немања Старовић каже за „Новости“ да у политичкој култури САД није неуобичајено да носиоци јавних функција после напуштања положаја настављају каријере у пословном свету, али да се веома пажљиво прати да ли ће својим даљим ангажманом ући у сукоб интереса и остварити материјални интерес на начин који се сматра нечасним.
– Етички стандарди који у САД важе на унутрашњем плану, међутим, не примењују се у удаљеним деловима света, те стога веома често до нас долазе информације о лукративним пословима бивших америчких званичника у земљама попут Авганистана или Ирака, као и на подручју КиМ. Нове власти које су успостављене након америчких интервенција имају својеврсну обавезу да се одуже онима који су их устоличили, али и потребу да обезбеде наставак подршке „Великог брата“, те стога често и сами нуде америчким званичницима пословне аранжмане који би се у развијеном свету несумњиво сматрали коруптивним – наводи Старовић.
Некадашњи министар спољних послова, Владислав Јовановић, каже за „Новости“ да агресија на СРЈ није само имала само казнени карактер и циљ да буде поучни пример за друге, као лекција „шта не треба да раде“, већ је имала и освајачки мотив. Али, додаје да извлачење економске користи од империјалних подухвата постоји још од старих времена:
– Овде је симптоматично што су личности које су највише оправдавале агресију дошле да експлоатишу косовске ресурсе. Ту имамо и моменат да је косовску политичку елиту лако држати у шаци када се зна да су ратни злочинци, па се преко тих пиона остварују интереси на економском пољу.
Нису само актери из агресије омастили брк после илегалне војне интервенције, већ су многи који су после службовали у Приштини, било као чланови међународних мисија, било као дипломате, профитирали као „саветници“ косовских лидера.
Амерички медији су, како подсећа Старовић, опширно извештавали о случају Кристофера Дела, некадашњег амбасадора САД у Приштини. Он је, према тим наводима, снажно утицао на то да велика америчка компанија добије посао изградње ауто-пута на КиМ, вредног 1,3 милијарде долара, да би убрзо по одласку са функције 2012. године добио добро плаћено радно место у том истом предузећу.
ТАЧИЈЕВЕ ДИЛЕМЕ
„Њујорк тајмс“, како подсећа Старовић, писао је 2012. године о приватизацији косовског „Телекома“, наводећи да је иза једног понуђача који је остао у најужем кругу стајала Мадлен Олбрајт, док је за другог лобирао Џејмс Пардју, некадашњи специјални представник Клинтонове администрације за Балкан. На састанку са Пардјуем, Хашим Тачи му се пожалио на незавидну позицију, јер који год од понуђача буде добио уносни посао, „два милиона грађана ће сматрати да је издао оног другог“.
Д. Р. Ђ.
