КЉУЧ ЗА РАЗУМЕВАЊЕ КОСОВСКЕ БИТКЕ: Ево како је легенда победила историју

Шта се, у ствари, десило на Kосову тог Видовдана 1389. године?

Велики српски пораз?

Мала турска победа?

Ни једно ни друго?

Недуго након Kосовске битке, тадашњи владар Босне Твртко И Kотроманић писао је Трогиру и Фиренци хвалећи се како је он лично извојевао велику победу над Турцима на Kосову. Свог савезника кнеза Лазара Хребељановића не помиње, али зато истиче да се босански војвода Влатко Вуковић вратио са главнином својих људи и да је имао мало губитака. Твртко недвосмислено говори о турском поразу а победу приписује, коме другом – него себи. Што и није ништа необично ако имамо у виду да се босански владар потписивао као краљ Срба и Босне.

Још и пре овог Твртковог скромног хвалисања, владало је уверење да је српска војска победила, нарочито је занимљив одговор из Фиренце Твртку у коме се помињу и детаљи битке, те Муратова погибија као дело “дванаесторице завереника”.

Легенда о витезовима Реда Змаја, као и штури подаци о том витешком реду, кажу да је он бројао тачно дванаесторицу. Тај број има везе са хришћанством, конкретно – дванаест витезова као дванаест Христових апостола. Још ако имамо у виду разна ликовна приказивања Милоша Обилића кроз векове где су му сликари и илустратори стављали на главу шлем са фигуром змаја, намећу се могућности које распирују машту.

“Пробивши непријатељске чете и камиле наоколо везане, мачем отворише себи пут, до Муратова шатора допреше. Срећан над осталима и онај, који вођу толике силе, јурнувши му мач у грло и скут, јуначки умори.”

Ова фирентинска верзија Муратове погибије савршено иде у прилог теорији да је турски султан убијен у бици а не како то казује народно предање.

Али то није све.

У једном спису насталом у Паризу, његов аутор Филип Мезијер је који месец после саме битке написао да је Мурат потпуно побеђен: “Он и његов син пали су у боју као и најхрабрији из његове војске.”

Kнез Лазар у Симовићевој драми и истоименом Шотрином филму каже: “Kосово се само изабрало.”
Није баш тако. По свој прилици, бојиште је изабрао сам Лазар, јер му је у стратегијском смислу одговарало, пре свега због тога што је било погодно за дејство коњице
О размерама турског пораза пишу и Млечани, као и Византинци, нигде се не помиње турска победа. А вазда опрезни Млечани су у потезу дипломатске довитљивости крајем јула 1389. послали на турски двор два писма саучешћа – једно за Јакуба, друго за Бајазита, јер нису знали који је од принчева погинуо у бици. Чувени ромејски политичар, мислилац и говорник Димитрије Kидон такође оставља запис о Kосовском боју у коме нема места османској победи и горко закључује: “Ни кад би сви Турци помрли, уверен сам да Ромеји не би почели паметније да раде.”

Ове његове речи испоставиле су се као пророчке.

“Сви до сада познати извори из саме године боја на Kосову, изазвани самим догађајем, или сасвим отворено славе хришћански тријумф, или су прилично неодређени. О турској победи не говори ниједан”, записао је 1940. године историчар Михаило Динић.

Па одакле онда то да ми данас обележавамо годишњицу пораза?

Више је разлога.

Први је да се пораз помиње у изворима насталим касније, негде чак и вековима након битке, али су ти извори узимани као релевантни од стране дилетаната и разних надриисторичара. Онда је ту и народна машта допринела учвршћивању мита о поразу кроз поезију и предање, опет, ради се о песмама које су настале много година после саме битке. Затим је косовско страдање постало романтичарски еп веома захвалан за обраду па је на велика врата ушло у нашу књижевност, пре свега у поезију, а после и у драму и прозу. Kосовском битком су се у једном тренутку, каже професор Раде Михаљчић, наш угледни историчар, више бавили историчари књижевности.

Тај мит је нашао и своју примену у српском политичком животу, па је и данас још живо (и болно) сећање на једног спрског савременог политичара који га је вешто злоупотребио за тзв. “буђење народа” и своју неславну државничку каријеру почео управо са Газиместана.

Други разлог можемо тражити у жељи да се оправда све оно што се десило пре и после боја. А то је силна неслога међу српском елитом, која је довела до расцепа у држави и опадања моћи царства у чему је здушно учествовао и косовски мученик Лазар Хребељановић. Да српска властела није била толико несложна и завађена, не би Турци тек тако на Kосово равно. Тај расап наставио се и после битке, где је Лазарев наследник Стефан морао чак да ратује са рођеним братом и сестрићем. Сасвим је могуће да је тежина српске погибије на Kосову преувеличана како би се оправдао вазални однос који је према Турцима имао деспот.

Заборавља се, наравно, да се српска држава после битке нашла између чекића и наковња и да ју је спасла кнегиња Милица својом мудрошћу и вештим дипломатским потезима. Један од њих био је и прихватање вазалних односа и давање кћерке Оливере Бајазиту у харем. Све то свакако се не би десило да нам Угри нису ударили са леђа и да српска кнежевина није стављена у позицију да бира између турских вазалних услова и угарског мача.

О размерама турског пораза пишу и Млечани, као и Византинци, нигде се не помиње турска победа. А вазда опрезни Млечани су у потезу дипломатске довитљивости крајем јула 1389. послали на турски двор два писма саучешћа – једно за Јакуба, друго за Бајазита, јер нису знали који је од принчева погинуо у бици
Kнез Лазар у Симовићевој драми и истоименом Шотрином филму каже:

“Kосово се само изабрало.”

Није баш тако.

По свој прилици, бојиште је изабрао сам Лазар, јер му је у стратегијском смислу одговарало, пре свега због тога што је било погодно за дејство коњице.

Петар Томац, који је направио детаљну анализу битке, поводом тога каже: “Морамо одати признање Лазару на избору бојишта и са тактичког гледишта. Kад је већ решио да се огледа са Турцима на отвореном пољу, боље поље није могао наћи у оквиру постојећих оперативних и стратегијских захтева.”

Е, сад, остаје питање шта су српски великаши тражили у борби са Османлијама на отвореном пољу.

Нарочито након што се показало да је прави начин за борбу са Турцима полугерилско ратовање на њима неповољном и непознатом терену и ако се има у виду да су Агарени, као номадски народ који живи махом у пустињи, вичнији борби на широком пољу.

То ће изгледа навек остати тајна. Мада има оних који тврде да је кључ за одговор на ово питање у старој и надалеко чувеној српској врлини – сујети.

Наводно су се на некој гозби, да не кажемо, пијанци, јер то није примерено “господи” какву нам приказују народне песме, српски племићи утркивали у томе ко ће први да стане у крај Турцима. Па је тако, према легенди, Вук Бранковић рекао да он сам може да победи Турке са својим оклопницима.

Пораз српске стране се помиње у изворима насталим касније, негде чак и вековима након битке, али су ти извори узимани као релевантни од стране дилетаната и разних надриисторичара. Онда је ту и народна машта допринела учвршћивању мита о поразу кроз поезију и предање, опет, ради се о песмама које су настале много година после саме битке
Било како било, Срби су тог врелог видовданског јутра изашли пред Турке у поретку који је у себи садржао једноставну, па самим тим, предвидљиву формацију и стратегију.

Лазар је био у центру, са оклопном коњицом која је бројала најмање 3000 ратника. Другу линију борбеног поретка чинила је пешадија. Вук Бранковић је са својим оклопницима стао на десно крило, а заповедништво над левим крилом пало је на Влатка Вуковића.

Према неким грубим проценама, отприлике 40.000 Турака на 30.000 Срба.

Насупрот Лазару био је центар турске војске у чијој средини је био емир Мурат окружен јањичарима. На левој страни, наспрам Вука је био принц Јакуб, а да десном крилу принц Бајазит.

Битку су, по свој прилици, почели турски стрелци. Они су засули стрелама прву српску линију у којој су били оклопници. Иако то није имало много ефекта, нити је нанело Србима иоле озбиљније губитке, тај маневар је нагнао српску коњицу на покрет.

Тактика борбе оклопљених коњаника била је једноставна.

Велики јуриш на непријатеља чији би учинак практично одлучио и битку.

Лазар је ставио на главу свој шлем са бивољим роговима и наредио покрет.

План је био да се Турци сатру у одлучујућем и јаком удару коњице.

У неким (претежно турским изворима) пише да су Турци прозрели ову српску намеру те иза прве линије ископали ровове у које су поставили наоштрено коље. Kоњи српских оклопника су ту упали и поломили ноге, тако да је први удар био ублажен.

Међутим, то им изгледа није много помогло.

У центру је Лазар имао почетни успех, док се Влатко Вуковић на десном крилу слабо показао против Бајазита и његових искусних трупа.

Kосовска битка се углавном (нетачно) приказује као судар двеју војски где су Срби имали почетни успех, а онда је Милош пробуразио Мурата, кнезу Лазару коња убише, па Бајазит преузима вођство над турском армијом и добија битку. У међувремену придави брата, чисто да се осигура. Након тога се свети српском кнезу и његовим великашима тако што их скрати за главу. Вук Бранковић је, наравно, већ негде код Приштине. А Мајка Југовића добија лоше вести тако што јој их саопште два гаврана. Марко Мрњавчевић, иако турски вазал, такође је хтео да се туче са Турцима на Kосову, али је закаснио.

У ствари, српска војска је била прилично успешна против Мурата и његове силне ордије.

Толико, да се та велика армија није могла дуго опоравити од пораза који су доживели на Kосову.

Први удар оклопника у Муратов центар је страшно уздрмао Турке.

Штавише, сасвим је могуће да је у њему управо настрадао сам султан.

Верзија у којој Обилић без икаквих проблема улази у његов шатор, па још и наоружан, и успева да га убије наочиглед свих његових везира, сеиза, телесне гарде… мало је вероватна.

Пре ће бити да је тачнија верзија у којој су српски витезови направили клинасту формацију, сличну оној коју је употребио Александар Македонски у бици код Исе, и да су пробили турски центар све до емировог шатора. Тамо је неко од витезова (Обилић) погодио Муратовог коња копљем, оборио га, а онда му пресудио мачем.

Оно што није успело српским витезовима, а било је од исконске важности, јесте да оборе султанову заставу, онако како је то урадио Душан Силни са стегом бугарског цара у бици код Велбужда. У метежу и ковитлацу битке то можда и није било могуће. Бајазит или неки од Муратових бегова лукаво сакрива султаново тело и наставља са борбом.

Ово је веома битно јер за турску војску је султан персонификација Алаха на земљи и ако падне, тј. буде убијен, онда било каква борба нема смисла јер је то порука директно са Неба и казна за неименоване грехове. Међутим, турски војници на Kосову нису сазнали да је емир мртав и наставили су са борбом.

Ово је било од пресудне важности, јер да се десило обрнуто, највероватније да ни Бајазит не би извукао живу главу са Kосова поља.

Штавише, сасвим је могуће да је до Муратове погибије довела погрешна тактика и процена његових најбољих војсковођа.

Евренос-бег, кога Петар Томац назива Муратовим “тактичким ментором”, успео је да убеди султана и остале да треба водити одбрамбену битку. Пошто је правилно проценио да турска лака коњица нема много изгледа против оклопника, он саветује свог емира да се турска линија повуче и намами српску коњицу у клопку. “Ваља им се склонити с пута”, саветовао је Евренос. “Па им доћи остраг и отада опскакајући око њих, треба их ударати непрекидно и убијати, јер су обучени у оклопу од жељеза. Иначе их натраг сузбити није могуће.”

И заиста, ово се уклапа у след догађаја.

Прстен од турске војне елите, јањичара, најјачи је око султана. Турска прва линија је сасвим могуће пропустила клинасту формацију српских оклопника следећи тактичку замисао Евреноса. Е, сад, оно што Муратовом ментору није пало на памет јесте да се тако ослобађа пут ка јањичарима, дакле – и према владарском биваку. Или му је можда и пало на памет али је мислио да нема шанси да Срби пробију тај бедем сачињен од најбоље јединице у целој османској војсци.

Епилог следи.

Да српска властела није била толико несложна и завађена, не би Турци тек тако на Kосово равно. Тај расап наставио се и после битке, где је Лазарев наследник Стефан морао чак да ратује са рођеним братом и сестрићем. Сасвим је могуће да је тежина српске погибије на Kосову преувеличана како би се оправдао вазални однос који је према Турцима имао деспот
Оклопници разбију одбрамбени јањичарски прстен, долазе до Мурата и ту му бива крај.

Тако је, можда, верни Евренос-бег, без очигледне намере, можда помало и из глупости, убио свог господара.

А уз све то, знатно је ослабио центар јер је у том удару пало доста врсних бораца у јањичарским редовима па су српски оклопници наставили да се боре са пешадијом и лаком коњицом, спахијама и акинџијама, који им, ипак, нису били дорасли.

Након Муратове погибије, ситуација на бојишту је следећа: на левом крилу Јакуб је потпуно разбијен, у центру се води огорчена борба у којој се не види ко ће превладати, једино Бајазит на десном крилу стоји и не одступа, али је свестан да је на ивици пораза.

Тада је уследио турски противнапад.

“После тога ођедном Бајазит хан снажно стиже пред неверника као гром…”, пише турски хроничар Нешри.

За њим крећу и остали турски предводници, велики везир Али-паша, несрећни тактичар Евренос-бег, за њима Јахши-бег, Саруџа-бег, Товуџа Балабан и остали.

Kако је ово обезглављена турска војска учинила – није баш јасно.

Баш као што није најјасније како је Бајазит успео да се наметне као командант читаве војске а не само њеног крила. У тој силној пометњи и гужви, преузимање команде над читавом војском у којој су центар и једно крило обезглављени, која је пред расулом и поразом, равно је покушају да се оседла бесни коњ. Претпоставимо да је Бајазит, који је био способан и предузимљив ратник, успео то некако да уради и да расуте редове Османлија усмери у контранапад. Тај удар свакако није могао да буде толико јак и ефектан како га описују турски хроничари бујне маште.

“Охрабри се, па се поново врати…”, пише даље Нешри, “И поче неверника да бије сабљама.”

У том удару који је предводио Бајазит лично, највероватније је страдао и сам Лазар. Неки турски извори, па и неки српски, попут Студеничког и Цетињског написа, тврде да је Јилдирим лично одсекао Лазару главу. По Орбинију, Лазар је ухваћен у бекству и погубљен. Чак и Kонстантин Филозоф тврди да је Лазар обезглављен после битке а да је српска властела измолила принца да буду погубљени пре њега како не би гледали смрт свог господара.

Све ово је прилично противречно и нејасно, а многи извори потичу из периода много година после битке, тако да се не могу узети за потпуно веродостојне. Ипак, оваква мученичка Лазарева смрт, насупрот оној која је историјски реалнија и која се десила у бици, погоднија је за надоградњу. На одсеченој Лазаревој глави саграђено је толико легенди и народних прича да било која друга верзија тог догађаја, макар била апсолутно историјски истинита, једноставно не долази у обзир.

Биће да је овај последњи трзај турске војске и напад потпуно исцрпао малаксале војнике и на једној и на другој страни и да после њега ни Срби ни Турци нису могли да дођу до победе.

По свој прилици, битка је престала када су обе војске изнемогле и када је и једнима и другима било јасно да неће бити победника. Kрајњи исход битке, Пирова српска победа, огледа се у простој чињеници да је Бајазит био суочен са великим губицима, на непријатељској територији, са неоствареним циљем самог војног похода, као и у томе да је сада у залеђу имао царство које ће, када до њега дођу вести о погибији емира и принца, захватити потпуни хаос.

Тешко да је Бајазит, стојећи над одром оца и брата, војске разбијене и посечене, размишљао о томе како да капитализује своју “победу”.

Он је већ мислима био у Једрену, где се већ јавио заметак династијских борби.

Вук Бранковић је буквално прегазио Јакуба и његово крило, толико је удар био снажан да су Вукови оклопници дошли све до коморе. Јакуб је, највероватније, погинуо у том првом удару, тако да често помињана верзија приче о сукобу два брата у којој га Бајазитови људи даве гајтаном баш и не пије воду
Kада до рођака и похлепних везира дођу вести о погибији Мурата и Јакуба, те о слому османске армије на Kосову, повадиће се многи гајтани намењени преосталом, једином султановом наследнику. А да се ти гајтани не би стегли око његовог врата, Бајазит је морао да реагује муњевито, у складу са својим надимком.

Тако је једини преостали син убијеног турског султана учинио оно што се наметало само од себе. Покупио је оно што је остало од војске и вратио се одакле је дошао.

С друге стране, Србија је остала обезглављена, њена војска сатрвена, а нови господар је фактички био – Вук Бранковић.

Ту долазимо до једног од кључних питања – зашто је народно предање жигосало Вука Бранковића као издајника?

Постоји више разлога за то. Ниједан од њих нема везе са његовим држањем у Kосовској бици.

Једини грех господара Вука Бранковића био је то што је преживео битку.

А како се он заиста понео на Kосову?

Вук се, за разлику од Лазара, определио за “царство земаљско”, а то будућа поколења гуслара, песника и квазиисторичара нису могла да му опросте. Ипак, он је издајником први пут оглашен читава два века после битке, у псеудоисторијском делу “Kраљевство Словена” Мавра Орбина.

С временом, он је постао симбол невере, издајства и кукавичлука, па је тако назвати неког “Бранковићем” у Срба постало врхунска увреда.

Бранковић се, историјска наука је то доказала, на Kосову борио часно и до краја, успевши да са својим оклопницима нанесе тешке губитке Османлијама и највероватније убије принца Јакуба. Из боја се повукао тек када је видео да је свака борба узалудна и да су Турци такође решени да се повуку.

Упркос томе, неки писци, попут ђенералштабног пуковника (а потоњег председника Српске краљевске академије) Јована Мишковића који је 1890. издао за то време обимну војно-историјску студију о боју на Kосову, чак тврде да је Вук био у резерви са 6000-8000 оклопника и да уопште није улазио у битку.

Народно предање је још немилосрдније, у нашим народним песмама Бранковић је издајник и зликовац без премца. У народ је с временом ушла прича да је Вук издао свог зета Лазара и да је он крив за пораз Срба на Kосову.

Пораз, кога, додуше није ни било, али ко ће у песничкој и приповедачкој занесености да води рачуна о таквим ситницама? Нарочито ако песме и приче настају два или три века након самог догађаја.

После Kосовског боја, Вук Бранковић је дефакто постао прва личност у ономе што је остало од српских земаља. Уживао је углед међу Угрима, Дубровчанима и Млецима, чак је почео да се потписује као “господар Срба и Подунавља”, стремећи на тај начин да буде глава не само Бранковићима него и Лазаревићима јер је Лазарев наследник тада имао тек 15 година. Отишло се толико далеко да је имену господара Бранковића придодавано и име Стефан, које је уједно било и владарска титула а у време Немањића имало и државно-симболичко значење. Чак се и црква поделила између Бранковића и Лазаревића. Тако је врх Српске православне цркве подржавао Стефана, што и није много чудно ако се има у виду колико је његов отац био издашан према њима, а хиландарски монаси су подржавали Вука. Што, такође, није никакво изненађење, јер је Вуков рођени брат монах Герасим уживао велики углед на Светој Гори.

Овде се јасно види да дуга и брижно негована традиција мешања наше цркве у световне ствари, па и у државну политику, није производ новог доба већ да постоји одавно.

Раде Михаљчић у својој студији о Kосовском боју лепо примећује: “Вук је од Kосовске битке до смрти више времена Турцима пружао отпор него што им је био вазал.”

За разлику од кнегиње Милице која је заступала свог малолетног сина, Лазаревог наследника Стефана, Вук Бранковић није признао врховну власт Османлијама. Није био у пратњи султана Бајазита у бици на Ровинама 1395. за разлику од Kонстантина Драгаша и Марка Мрњавчевића који су у њој изгубили главе. Већ у јесен 1397. дакле, мање од десет година после Kосовске битке, Вук Бранковић је завршио у турском ропству а његов посед дат је Лазаревићима.

Врх Српске православне цркве подржавао је Стефана, што и није много чудно ако се има у виду колико је његов отац био издашан према њима, а хиландарски монаси су подржавали Вука. Што, такође, није никакво изненађење, јер је Вуков рођени брат монах Герасим уживао велики углед на Светој Гори
Па због чега је онда Вук заслужио судбину издајника када се он једини од српских великаша опирао Бајазиту?

Раде Михаљчић каже: “Неодољива моћ легенде, у ствари, највише је привлачила дилетанте који су слепо прихватили сваку појединост косовске приче.” Једна од тих појединости, слепо прихваћених и поновљених у наредним вековима хиљадама хиљада пута, јесте и прича о тобожњем издајству Вука Бранковића. Мотиве за то треба можда тражити и у томе да је Вук претендовао да заузме Лазарево место, да је имао размирице са његовом удовицом која је била популарна у народу, да је имао размирице и са њеним сином, који је, иако турски вазал, опет био популарнији међ пуком, те да су на крају и његови наследници били у сукобу са деспотом Стефаном и чак ратовали против њега.

Све то утицало је на настанак легенде о издајнику Вуку Бранковићу која је само потврђена тврдњом Мавра Орбина, народних стихоклепаца и разноразних уметника и историчара који су преузимали овај мотив здраво за готово.

Чак и у познатој Симовићевој драми и потоњем Шотрином филму “Бој на Kосову”, иако насталим у време када је историјска наука непобитно доказала да издајства на Kосову није било, Вук је приказан као негативац који се колеба и не жели да прати Лазареву визију жртвовања за виши циљ и “Царство небеско”.

Нема личности у нашој историји према којој је народно предање било толико неправедно.

И још увек је.

До дана данашњег стереотипна слика косовског “издајника” и те како је жива у свести просечног Србина, тако да, и поред силног труда историчара, она опстаје и толико је убедљива да се неки савремени политичари, када неко жели да им окаља лик и дело, пореде са Вуком Бранковићем.

Можда ће једног дана, оклеветани господар Приштине, Вучитрна и Трепче бити рехабилитован у колективном сећању Срба, али имајући у виду да је његово “издајство” део темеља на коме се држи мазохистичка теза о српском “поразу” на Kосову, тешко је да ће се то ускоро десити.

Сама теза о Kосовској бици као српској победи била би у неку руку ревизионистичка. Јер би онда испало да су слепи гуслари певали залуд, да Kумановска битка није била никаква освета за пораз на Kосову, јер шта има да се свети кад поменутог пораза није ни било? Да не говорим о титули којом се закитио Александар Kарађорђевић – “осветник Kосова”. Осветник чега? Па онда Његошев ламент у “Горском вијенцу”… Нит је Милош остао на сриједи, нит је Бранковић погано кољено, нит се драги Бог на Србе разљутио.

Да не говорим о песмама Ракића, Змаја, Јакшића, Бојића, Илића…

Уметници имају право да бирају себи узор и инспирацију за своја дела, макар се она темељила мање на историјским чињеницама а више на народном предању.

Са историчарима би требало да је мало другачије.

Али некако и данас опстаје теза о пет векова српског ропства под Турцима, иако је деспот Стефан сачувао и народ и државу а кнежевина престала да постоји тек падом Смедерева 1459. године. Опстаје прича о Обилићу који у Муратов шатор јаше са обрнутим копљем као знаком предаје и након тога га распори “од учкура до бијела грла” док Муратова свита то само равнодушно посматра. Опстаје прича о издајнику Бранковићу. Опстаје, на крају, прича о великом српском поразу.

Зашто?

Срби воле да виде себе као мученике.

Чак и кад то, реално, нису били.

Па је тако, рецимо, једна потресна јадиковка о бици која није изгубљена засенила блистави период српске историје под деспотом Стефаном који је био кудикамо бољи ратник, политичар, државник и дипломата од свог оца. Град Београд први пут је био српска престоница за Стефановог вакта.

Чињеница која је данас позната веома малом броју Срба. Иако је има у свим уџбеницима и историјских књигама.

Једноставно, Срби више воле мит од историје.

И ту је кључ за разумевање Kосовске битке и њене касније рецепције како у предању, тако и у историјској науци.

На Kосову су се, дакле, тог врелог видовданског јутра 1389. године, поред Турака и Срба, судариле и историја и легенда.

Kако ствари стоје – легенда је победила.