Свима је позната прича о најчувенијем кумовском убиству у историји Србије. По налогу једног кума (кнеза Милоша) други кум (Вујица Вулићевић) је дао да се убије Вожд Карађорђе. Дакле, зна се и ко, и када, и где, па и зашто…
Много мање је познато да је у току целог Првог српског устанка Вожд Карађорђе непрестано био на мети плаћених убица из Османског, Аустријског, као и неких других царстава (пре свега, Француског). Па ипак је, све до те кобне зоре 27.јула 1817.године у Радовањском лугу, где је убиство извршено, штит око њега био непробојан. Данас мало знамо (готово ништа) о људима који су га чинили. Можемо само да замислимо каквог су кова били момци који су га чували од завера најмоћнијих тајних служби онога времена, а у које је имао неограничено поверење. Сачувати некога, међутим, од „братске“ руке увек је тешко, понекад и немогуће.
После слома Првог српског устанка у јесен 1813. Карађорђе је, као и многи други у то време, напустио Србију. Вратио се у њу у лето 1817.,у време када је српски народ имао другог господара, Милоша Обреновића, његовог кума и саборца у Првом устанку. Овај се није хтео одрећи свога положаја и власти у Србији, где је, после Другог устанка, владао релативан мир и „сарадња“ у вршењу власти између њега и Турака. Појава Вожда Карађорђа је тада међу свима доживљена као реметилачки фактор. У дослуху са Турцима, (код Марашли Али-паше је, уз присуство многих других српских кнезова, већ раније све договорено), Милош је организовао Карађорђево убиство, наредивши куму Вијици да то недело изврши. Од њега унајмљени убица, крвави осветник Никола Новаковић из Колашина, убио је Вожда и његовог чувара Наума Крнара тог кобног јутра мучки, на спавању. Већ сутрадан, 14.јула, Карађорђева глава је у једној зобници донешена у Београд, кнезу Милошу. Вождово тело без главе је сахрањено недалеко од места убиства. С главе је кожа одерана, напуњена памуком и сламом, па предата Турцима који су је одмах проследили у Инстанбул. Тамо је она, уз неописиво славље, одмах била истакнута на бедему пред сарајем са натписом: „Глава чувеног харамбаше српских хајдука званог Карађорђе“. Његова лобања била је укопана у Београду поред Саборне цркве, па је тек 1819., кад је Вождово тело пренето у Тополу, и она тамо погребена,а са телом спојена много касније. Шта је било са оном испуњеном Карађорђевом главом, мало се зна. Причало се да је неки Грк хетериста украо и однео у Атину, али јој се тамо, наводно, губи сваки траг. У неким турским трошковницима из 1817. стоји записано да је „за Кара Ђорђеву главу исплаћено 35 гроша“. Чудно је да није 30, на колико је Јуда проценио главу Непроцењивог.
Овим текстом, наравно, не желимо да поново покренемо непотребну, по нашем скромном мишљењу и штетну, расправу и надгорњавање о томе ко је већи (јунак или издајник), Вожд или Књаз. Жеља нам је да извучемо поуке из њиховог грандиозног дела у ослобођењу Србије од турског ропства и обнови њене државности. Притом је јасно да су целога живота обојица „носили главу у торби“…А кад су главе у питању, дао Бог да никада више ниједна српска глава (а донедавно смо их и ми туђинским злочинцима навелико испоручивали), зарад туђих „интереса“, не заврши у зобници…
Текст и слика су настале у сарадњи са: Goran Gorski
