Улица носи назив по човеку од којег је једино био моћнији кнез Милош Обреновић лично.
На самој граници београдских општина Вождовац и Врачар, простире се широка улица упечатљивог назива, улица коју сви често помињу и пролазе кроз њу уколико се нађу у Београду.
Многе асоцира на садашњег председника, иако сасвим сигурно знају да је назив добила по другом човеку који је био значајан у српској историји. Претпостављамо да већ знате о којој улици је реч – Улица господара Вучића.
Ова улица носи назив по Томи Вучићу Перишићу, човеку од којег је једино био моћнији кнез Милош Обреновић лично. Тома је био српски војсковођа из доба Првог и Другог српског устанка, војвода и уставобранитељ.
У народу познат и као Господар Вучић.
Рођен је 1788. године, и важио је за неприкосновеног војсковођу и дипломату. Презиме Перишић је наследио од оца, док се „вучје име“ у то време често давало мушкој деци због веровања да ће их заштитити од болести или изненадне смрти.
Представљао се као истински народни трибун, заштитник народних интереса пред бирократизованим државним апаратом.
„Ја се не бојим никога, ни књаза ни Савета, ни попечитеља ни митрополита, и нико не треба да се боји никога, ми смо сви равни, што је књаз то је и свињар, што свињар то и саветник, што саветник то и терзија, што терзија то и судија, што судија то и ја, сви смо ми једнаки: не треба да се само један греје на сунцу, а сви ми стојимо у ‘ладу… Ја се не бојим никога, само се бојим Устава, па то ћу рећи и књазу Михаилу као што сам говорио његовом оцу… нек нико не мисли да књаз може да чини у земљи што хоће; он мора да слуша народ и чини оно што народ хоће и заповеда.“
Своје сељачко одело, иако је стекао велико богатство, није мењао, а његова кућа била је права народна канцеларија у коју су слободно долазили сељаци из унутрашњости Србије.
Однос са кнезом Милошем Обреновићем био је пун турбуленција. У једном моменту био је уважаван у другом сматран непријатељем. Kао вођа Првог и Другог српског устанка, имао је нарочиту наклоност Обреновића.
Осим што га је прогласио чуварем свог режима, кнез му је поверио још неколико важних ресора. Тако да је био први министра полиције, командант кнежеве гарде, управник министарства војске, али и надзорник државних грађевина и државне касе. Милош Обреновић је у њега имао толико поверења да му је једном приликом поклонио и своју сабљу.
Такав потез практично је означавао преседан у српској историји, будући да су сабљу до тада носила искључиво кнежева браћа. Међутим, то није дуго трајало.
Тридесетих година 19. века, због сукоба са Милошевим режимом, који је све више личио на диктатуру, Тома пада у кнежеву немилост. Kнежева самовоља довела је до хаоса у државном и судском уређењу.
Под таквим околностима, Тома стаје на страну ојађеног народа, постајући главни представник опозиције у борби против власти. Иако је и даље важио за једног од најбогатијих Срба, Вучић са лакоћом осваја симпатије грађана.
Учешће у смени власти и довођење Александра Kарађорђевића на престо 1842. године, скупо га је коштало и посебно разбеснело кнеза Милоша.
Након свргавања Kарађорђевића и поновног преузимања власти, Обреновићи нису остали дужни некадашњем Господару. Оптужили су га издају и сместили иза решетака, да би средином 1859. Тома Перишић преминуо у затвору под неразјашњеним околностима. Енглески конзул у Београду известио је да је реч о последицама тровања, али прави узрок његове смрти до данас остаје непознат.
Сахрањен је 1859. на Палилулском гробљу на Ташмајдану. О томе је његов праунук Kоста Христић забележио: „У ковчегу је лежао покојник без одела, само у гаћама и кошуљи. Изгледало је као да је то био неки осуђеник и тежак преступник. А то беше негда свемоћни војвода Тома Вучић Перишић“. Одатле су његове кости пренете 1904. у Гружу, у гробницу цркве закутске, његове задужбине.