Елем, некада седамдесетих година прошлог вијека, терористи Бадер-Мајнхоф групе и Црног септембра у Њемачкој, испалили су на аеродрому пројектил из ручног бацача на израелски авион. Тад није било мобилних телефона, друштвених мрежа и осталих модерних технолошких иновација глобалне комуникације, па су послије извршеног терористичког чина похитали ка телефонској говорници, да јаве медијским кућама за своју акцију. Међутим, кад су назвали новинаре, чекало их је једно непријатно изненађење. Наиме, који минут прије њих, новинску агенцију назвали су припадници Хрватског ослободилачког покрета, и преузели одговорност за учињено дјело.
Тако протеклих дана и Небојша Вукановић преузима одговорност за туђе дјело и покушава да убиједи јавност да је он лично премјестио владику Григорија из Херцеговине у Њемачку. Врло скромно себе назива Давидом, а владику Голијатом, мада је сваком добронамјерном човјеку јасно и видљиво да је Небојша Вукановић само један шарафчић у моћној Голијатовој машини.
О Вукановићу и Григорију никада нисам писао, па ни на друштвеним мрежама. Саставио је Небојша и добрих прилога, имао храбрости да покрене многе теме, за што му скидам капу. Било ми је неморално приговарати честим Вукановићевим рођачко-кумовским прилозима који су ме нервирали, јер је стално био на мети политичких и владикиних подгузних мува, мада је то било оперетско нападање у односу на оно шта се дешавало новинарима који се усуде писати нешто о настраностима Василија Качавенде, по чијем је налогу, према неким наводима, Вукановић нападао владику Григорија. Не тврдим да је то истина, доказа немам. Можда је Небојша Вукановић заиста из личних убјеђења водио рат против захумско-херцеговачког епископа, али остаје чињеница да је дан-два послије објављивања снимака Василија Качавенде “у акцији”, стао у његову одбрану, чудећи се откуда једном маленом порталу из Љубиња такав видео материјал и говорио да не судимо док суд не докаже да је крив. Суд, наравно, никада није осудио Качавенду. Није се ни састао поводом тога, али то Вукановићу није сметало да такве аргументе игнорише у свом сукобу са Григоријем. Али, рекох, нисам о њему писао, иако је знао бити иритантан, јер то су радили други, па ми је било ружно прикључивати се хајци.
Што се тиче владике Григорија, о њему сам, у ствари, једном писао. Прозвао сам га што неколико година у Љубињу није одржао Божију службу.
Иначе, владику Григорија познајем још из протеклог рата. Дошао је заједно са владиком Атанасијем, којег су моћне политичке и обавјештајне структуре протјерале у Херцеговину почетком сукоба на простору бивше Југославије. Доносећи више пута у требињски ђачки дом финансијску помоћ ђацима избјеглицама, остављао је утисак харизматичног, љубазног и доброг човјека. Касније као епископ мудро је зборио, био предусретљив, са свима љубазан. Мени је лично био симпатичан, али нисам давао јавни суд о њему, јер то су радили многи, моја му хвала ништа не би помогла.
Данас ми се чини морално писати и о Небојши Вукановићу и о епископу Григорију. Како Небојша вели, парафразирам, да је он побједник, а Григорије поражени, сасвим је према моме суду етички побједника нападати и критиковати а пораженога бранити. О Вукановићу сам и превише рекао. Није ми га циљ омаловажавати, зато ћу у наставку писати искључиво о Григорију и могућим разлозима његовог одласка из Херцеговине.
Наиме, јавна је тајна да су у вријеме комунизма на владичанске тронове често долазили подобни, односно људи са грешком, које је тајна служба постављала на епархијске столице да би са њима могла управљати. Неки мисле да је та пракса настављена и касније, послије демократских промјена. Ако би који владика правоваљано био хиротонисан, често му се ограничавало кретање или је био протјеран у неку од Бога заборављених епархија, одакле његов глас не би далеко добацивао. Један од таквих, моје је мишљење, био је и умировљени владика Атанасије, који је због сукоба са Милошевићевим режимом, некад почетком деведесетих стигао у Херцеговину. Јак, вишедеценијски комунистички притисак на Херцеговину, готово је био уништио црквени живот у њој. Манастири готово опустјели, са тек покојом монахињом или јуродивим монахом попут Саве Чанчаревића у Завали, били су пустињачка мјеста, интересантна малом броју вјерника и понеком историчару умјетности. Доласком Атанасија убрзо се све промијенило. Манастири су живнули, духовни живот процвјетао, а владика Атанасије са својим монасима био је током протеклог рата свијетли примјер како црква живи и заједно муке мучи са својим народом. Обнову црквеног живота у Херцеговини наставио је послије хиротонисања и владика Григорије. Показао се као вјешт организатор и администратор те је под његовом управом у Херцеговини дошло до финансијског консолидовања и самосталне одрживости парохија. Иако сиромашна, Херцеговина је показала како се на прави начин организује црквени живот.
Оно што се испочетка владики Григорију највише замјерало је наводни политички ангажман. Владика, као харизматичан лик, привлачио је политичаре. Његова дужност је била да их прими, а ко ће га знати, можда му је сујети, што је сасвим људски, годило да га походе. Мада, критике о политичком ангажману владике најчешће су долазиле од оних који, док су били власт, нису излазили из његових скута и од оних који су имали амбиције да се тамо завуку.
Владики се замјерало што се бави свјетовним пословима, односно бизнисом. Можда је дошло вријеме да црква начини тај корак. У нашој епархији смањен је финансијски притисак на вјернике и парохије, а од нечега је требало обновити цркве и манастире, а ти тајкуни што су се окупљали око владике ипак не дају толико прилога колико би вољели приказати, односно шаком дају, торбом узимају. Можда је у тим владикиним пословним подухватима било и оних који су на граници закона, али владика у наше џепове није завлачио руке, штавише, укинуо је институцију изнуђивачког носања таса, обреде формално учинио бесплатним, и смањио епархијски прирез парохијама, а то како је продавана црквена земља или тражен поврат национализоване црквене имовине је већ приватна ствар Епархије, јер је неукусно коментарисати како неко води послове око своје имовине.
И на крају, дошли су испрва тихо, а у последње вријеме све гласније и напади и дисквалификације на владику Григорија, да је ето скоро завршио унијаћење Херцеговине, што само по себи има смисла колико и да је Земља равна плоча која стоји на четири слона смјештена на леђима корњаче. Својим очима сам гледао те духовне заробљенике канона који не желе да уђу у Пребиловачки храм и да се поклоне костима мученика, као и како безглаво бјеже из манастира Завале гледајући у отворене двери. Ти храбри чувари канона, робови форме, дверофиличари непрожети ни зрном љубави су и велике кукавице. Панично су се у Завали бојали усташа реинкарнисаних у обличја смежураних стараца искривљених кичми и удова.
Горе побројано, неки ће рећи, било је довољан разлог да се владики каже “путуј, игумане”, међутим разлог одласка владике из Херцеговине у Њемачку биће најприје његова храброст да се као један од ријетких црквених великодостојника храбро супростави трулим појавама у Српској Православној Цркви, за које су његови сви гријеси обична ситница и смијурија. Биће да се, поред тога што се супроставио и не баш лијепо говорио о Александру Вучићу, дотакао и оне старе обавјештајне структуре која још на епархијском трону држи Пахомија, оптуженог за педофилију и сексуално узнемиравање, која је митраљесца владику Филарета пензионисала тек пошто је прекршио догме покушавајући извршити самоубиство својим театралним штрајком глађу и која је настраног Качавенду склонила, не рашчинила или казнила, тек послије експлицитних снимака иако је његова сексуална склоност ка младим богословима била јавна тајна још од седамдесетих година прошлога вијека.
Биће на крају да је Григорије својом харизмом израстао превише високо и постао сувишан и опасан терет још увијек јаким старим центрима моћи, па су га већ не могавши му директно скинути главу, присилили да оде на нову дужност. Симптоматично је да је само пар дана прије одлуке и наводно самоиницијативне жеље владике Григорија да оде ријешити ствари у Њемачкој, један симпатични поп из Италије, а иначе врло популаран фејсбук православни гуру, покренуо праву кампању против такозваног Херцеговачког клана на чијем су челу наводно епископи Григорије и Максим. Иако је и он наводни “новотар”, мада из клана Иринеја Буловића који штити Качавенду, подршку су му пружили и криптоправославци Артемити, до тада љути му непријатељи.
На Григорија нападају и појединци из епархија гдје се до свештеника држи као до ромских фалш трубачких оркестара који вам знају на пет минута банути током весеља. Тужно се сјећати како је блаженопочивши патријарх Павле својим ауторитетом разбијао полицијске кордоне једног диктаторског и аутистичног режима, а гледати како се данас Павлов наслиједник захваљује Творцу што нам је послао новог диктатора. Изгледа да су мрачне силе удружене против епископа Григорија толико јаке, да су и његови наводни политички заштитници утихнули и уопште се не оглашавају. Испаде на крају да је у свој овој причи ипак Григорије Давид, а Голијат је тако моћан да га је епископ захумско-херцеговачки само окрзнуо.
Из извора блиских владики Григорију, стижу ми умирујуће вијести како је све у реду. Како владика иде својом вољом да среди ствари у њемачкој епархији, и како ће то под њим постати једна од најутицајнијих епархија Српске Православне Цркве. Волио бих заиста да је тако, али послије његових суза из Мркоњића, чини ми се да иде јер га је неко присилио да напусти епископски трон једне од најстаријих српских епархија, са којег су највише пута у историји бирани српски архиепископи и патријарси. Наду да није све црно даје и то што је нови епископ Димитрије, Григоријево духовно чедо, па ће сада на Сабору бити један глас разума више.
Желим владики сваку срећу на новој епископској столици, са надом да Херцеговину неће заборавити. Стицајем околности, један мој братственик, врло угледан и омиљен, дуги низ година предсједавао је црквеном општином у Требињу. Био је добар пријатељ владике Григорија, који је држећи му опијело на сахрани тужно плакао. Касније га је описао бираним ријечима у својој успјелој књизи “Преко прага”. Овај наш братственик, како владика пише, често му је савјетовао да се чува јер “он представља све оно против чега су они”. Изгледа ми да добри а и грешни владика Григорије није најозбиљније схватио та његова далековидна упозорења.
Раде Ликић
Извор: mojahercegovina.com
